Jedan od najboljih igrača u istoriji evropske i jugoslovenske košarke Dražen Dalipagić Praja, preminuo je u 73. godini, 25. januara u Beogradu. Možda ima neke simbolike u činjenici da je umro tačno na dan kada je pre 38 godina, u meču tada zverski jake italijanske lige, u dresu Venecije ubacio 70 poena Virtusu iz Bolonje .
Dražen Dalipagić
Odbrana protiv njega bila je prilično jednostavna – usmeriš ga u levu stranu, ispratiš prvi dribling i sledeće što vidiš, negde u visini očiju, je gumena markica sa natpisom „Ol star“ i broj 12 utisnut na đonu patika. Instinktivno podigneš glavu i ispratiš loptu koja sa kažiprsta kroz vazduh prosto proklizi pravo u dno mrežice.
Legenda kaže da je košarkom počeo da se bavi prilično kasno, bar za sadašnja merila, sa 18 godina, i to pošto je probao da postane rukometaš. U vreme kada je rastao granica između ta dva sporta nekako je bila prilično tanka, pa je niz kasnijih reprezentativaca, poput mog oca Zorana Maroevića recimo, sportski put počinjao baš u rukometu. Nikada nije razjašnjeno zašto, verovatno jer im je rukometni klub bio blizu kuće. Jedno vreme Dalipagić je kao junior igrao i fudbal u mostarskom Veležu. U to vreme je poznati Veležov igrač bio Dane Prajo, pa je nadimak dobio zbog sličnosti s njim. Kada je prešao u Beograd, „Prajo“ je postao „Praja“.
Počeci u Mostaru
Početkom sedamdesetih, košarka u Mostaru nije imala bogzna kakav status. Igralo se napolju, na asfaltiranoj ploči u naselju Kantarevac. Niže lige su se, u to vreme, igrale mahom leti, kako bi zbog tadašnje Prve i Druge lige bile kompletirane do jeseni. U Mostaru je bilo posebno teško, jer su tokom letnjih meseci temperature bile paklene i asfalt bi se usijao do mere da je topio đonove tadašnjih prilično jednostavnih patika – mahom „šangajki“.
Dražen Dalipagić na terenu
Vječeslav Tolj, jedan od najboljih bekova srednje Bosne i legenda sarajevskog Željezničara mi je jednom, kada sam izlizane patike besno olupao o zid „Skenderije“, možda najbolje opisao ovaj mostarski fenomen:
„Jednom smo igrali u Mostaru, ljeti. Bilo je neizdrživo toplo, ali smo se nekako zanijeli i nisam ni osjetio da su mi se đonovi na tenama istopili. Sve dok se utakmica nije završila nisam video da su mi tabani skroz krvavi… Valjda sam pola utakmice igrao bos.“
Zbog toga, valjda, Mostar nikada nije postao košarkaški grad. Prinčevi sa Neretve u Jugoslaviji bili su listom fudbaleri i svega dva košarkaša – Bruno Soče koji je neko vreme igrao u Bosni i Zvezdin reprezentativac Dragiša Vučinić.
Praja se u mostarskoj Lokomotivi, svom prvom klubu, nije zadržao dugo, svega dve sezone. Bio je najbolji strelac i skakač kluba, mada u igri pomalo sirov, ali i potpuno prirodan, ili, kako su to kasnije opisivali njegovi prijatelji – nesputan košarkaškim znanjem.
Praja u Partizanu
Dobar glas o njegovim neverovatnim fizičkim sposobnostima brzo se proširio van Mostara, pa je pred kraj poslednje niželigaške sezone potpisao pristupnicu sa splitsku Jugoplastiku. Na sreću Partizana, a i košarke uopšte, Praja je 1971. godine na insistiranje Ranka Žeravice ipak završio u Beogradu.
Dražen Dalipagić po dolasku u Partizan
Posebno je bilo naporno prvih šest meseci, jer zbog tadašnjih pravila i pristupnice koju je prethodno potpisao za Jugoplastiku pola godine nije mogao da igra za Partizan. Debitovao je protiv Zadra, sa svega tri poena. Nedelju dana kasnije, u Beogradu je zagrebačkoj Lokomotivi ubacio 21 koš i od tada se nije zaustavljao.
Mnogo godina kasnije, Dalipagić mi je pričao da ga je Ranko prvih godina posebno maltretirao, terajući ga da ostane u novobeogradskoj Hali sportova mnogo duže, pošto bi svi ostali igrači odlazili kućama:
„Retko kada je odlazio pre kraja mog individualnog treninga. Ja bih zakinuo neku seriju i otišao kući. Ne bih stigao da se ljudski ni presvučem kada bi zazvonio telefon i Ranko bi mi rekao: ‘Vraćaj se u salu, duguješ još dve serije’. I ja bih se vratio, šta ću…“
Ranko Žeravica je 1972. godine napustio reprezentaciju kako bi stvorio veliki Partizan, i čini se da je Praja bio prvi element u složenoj slagalici novog tima. Dve godine kasnije u Beograd je iz Čačka stigao Dragan Kićanović, i sve je bilo spremno za spektakl. I to na svim nivoima, jer je Dalipagić bio upravo ono što je nedostajalo već briljantnoj reprezentaciji koju je od Ranka nasledio Mirko Novosel.
Reprezentativna karijera
Ubitačni strelac, kakav je postao, bio je idealan partner Kićinoj mekoj ruci i prednjoj promeni, rolingu i eleganciji Mirze Delibašića, genijalnosti Krešimira Ćosića i košarkaškoj inteligenciji Moke Slavnića.
Reprezentacija Jugoslavije na SP u Manili 1978: (stoje) Duje Krstulović, Andro Knego, Krešimir Ćosić, Željko Jerkov, Rajko Žižić, Dražen Dalipagić, Ratko Radovanović; (čuče) Mirza Delibašić, Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Peter Vilfan, Branko Skroče
I eto petorke koja je godinama, uz Vinka Jelovca, Željka Jerkova i niza mlađih igrača koji su neprestano dolazili, harala košarkaškim terenima širom sveta. Za reprezentaciju je Dalipagić odigrao 246 utakmica i ubacio 3.700 poena, što ga čini najboljim strelcem u istoriji nacionalne selekcije.
Za Jugoslaviju je igrao na evropskim prvenstvima 1973, 1975, 1977, 1979, 1981 i 1983, na svetskim prvenstvima 1974, 1978, 1982. i 1986. godine, kao i na Olimpijskim igrama 1976, 1980. i 1984. godine. Osvojio je dve bronze, srebro i zlato na svetskim prvenstvima, po jedno zlato, srebro i bronzu na Olimpijadama, još tri zlatne, srebrnu i bronzanu medalju na Evrobasketima. Sa 13 medalja sa velikih takmičenja bio je drugi najuspešniji reprezentativac Jugoslavije, iza Kreše Ćosića koji je osvojio tek jednu medalju više.
Proglašen je najboljim košarkašem Evropskog prvenstva prvi put 1977. godine, a onda i 1978. i 1980. godine. U finalu Svetskog prvenstva 1978. na Filipinima, koje je Jugoslavija osvojila nadmoćno, bez poraza, Sovjetskom Savezu ubacio je 21 poen i bio najefikasniji igrač meča, i proglašen za najboljeg igrača prvenstva
Finale Svetskog prvenstva u košarci 1978, Jugoslavija-SSSR 82:81, Manila, Filipini
Klupska karijera
Njegov uticaj u dresu Partizana naprosto nema potrebe objašnjavati. Kića i Praja doneli su 1976. godine crno-belima prvu titulu prvaka Jugoslavije, potom i drugu 1979, zatim kup SFRJ i dva pehara tadašnjeg Kupa Radivoja Koraća 1978. i 1979. Za Partizan je odigrao 305 utakmica i ubacio 8.278 poena. Najbolji je strelac u istoriji kluba.
Iz Partizana je 1980. godine otišao u Veneciju, da bi se godinu dana kasnije vratio među crno-bele. Veliki madridski Real ga je 1982. godine doveo da igra samo Kup šampiona, jer po tadašnjim pravilima u domaćem prvenstvu mogao je da igra samo jedan stranac, a to je bio tada neprikosnoveni Mirza Delibašić.
Spektakularna ekipa Rela, u kojoj su pored Dalipagića i Delibašića igrali i Vejn Brabender, Huan Antonio Korbalan, Fernando Martin i Rafael Rulan, ipak nije uspela da postane prvak Evrope, pa je Praja otišao u Italiju gde je, igrajući za Udine, Veronu i Veneciju proveo narednih sedam sezona.
Dražen Dalipagić u dresu Verone u utakmici protiv Virtusa u kojoj je postigao 70 poena, 25. januar 1987.
Negde pred kraj Dalipagićeve karijere, Zvezda je igrala protiv Venecije utakmicu u prilično besmislenom takmičenju koje se zvalo „Kup Alpe-Adrija“. Igrao sam za Zvezdu i čuvao me je baš Praja. U jednom trenutku primio sam loptu u napadu, a on se samo sklonio i rekao mi: „Ajde mali, pravo na koš.“ Sa puta mi se, kada sam već bio u vazduhu, sklonio i Rašo Radovanović – najlakši poen koji sam ikada u karijeri postigao.
Posle utakmice smo dugo pričali za večerom. Praja je već imao 38 godina i pitao sam ga kako mu nije dosadilo. „Imam sreće pa me ništa posebno ne boli, a i košarka mi je zabavnija od bilo čega drugog što bi moglo da mi padne na pamet“, odgovorio mi je.
Dve sezone kasnije, na nagovor Moke Slavnića karijeru je završio u Crvenoj zvezdi. I sa 40 godina bio je među pet najboljih strelaca lige.
Godine 2005. primljen je u FIBA Kuću slavnih.
Razgovor sa Prajom
Jedno leto proveo je i u kampu Boston seltiksa, koji su želeli da ga zadrže. Praja je odustao kada se ispostavilo da bi u slučaju nastupa u NBA ligi morao da se odrekne reprezentacije, što nije dolazilo u obzir. Pre svega jer je bio veliki Jugosloven, toliki da je svu ušteđevinu od igranja u inostranstvu čuvao u „Jugobanci“, koja je kasnije propala poput države u kojoj je nastala. Do kraja života ostao je privržen toj, jugoslovenskoj ideji, ponekad tvrdoglavo odbijajući da prihvati novu realnost nastalu na teritoriji države za koju je bezbroj puta igrao.
Posle završetka karijere bio je, ne dugo, trener i sportski funkcioner. Uprkos teškoj bolesti, do poslednjeg trenutka ostao je i sportista, zamenivši narandžastu loptu teniskim reketom.
Možda ima neke simbolike u činjenici da je Dražen Dalipagić Praja umro 25. januara, tačno na dan kada je, pre 38 godina, u meču tada zverski jake italijanske lige, u dresu Venecije ubacio 70 poena Virtusu iz Bolonje .
