Taj glas me je otrgnuo iz dečjeg sanjarenja. Bio je snažan i miran, dve osobine koje retko idu zajedno. Možda me je to privuklo. A možda i reči koje su prirodno tekle uz meni nepoznatu melodiju. Kao petogodišnjak počeo sam da razaznajem lepotu sveta, lepotu orošene trave kada se na njoj prelomi sunčev zrak, lepotu ljudskog lica. Počeo sam da otkrivam i tugu, tu senku lepote. A glas je pevao upravo o tome.
Pesma i glas
Zagonetna ona je bila tako lepa. Ali nju je odneo dan. Koji je takođe bio lep, jer je ona bila lepa kao tog jutra dan. Kuda ju je odveo? Odnosno – odneo? Kako dan može da odnese nekoga?
Slušao sam kao omađijan, sedeći pred velikim radio-prijemnikom koji je umesto očiju imao dva koluta, osmeh mu je bio napravljen od crne, staklene skale, izreckane linijama iznad kojih su u nizu bila napisana imena gradova. A platneni front radija boje bele kafe, uokviren sandukom od tamnog lakiranog drveta, za mene je bio lice velikog sveta. Sada je to lice dobilo i glas. Spominjao se neki kej, tajna, plačni pogled njen. Razumeo sam da je ona otišla, a on ostao kraj prozora da gleda kišu i da se seća. Uopšte, cela pesma je bila natopljena vodom. Jer ona je otišla niz tihu reku. Molski štimung, miran, setan glas, sećanje na lepotu koja više nije tu. Lice mog radija je tog dana u bosanskoj provinciji dobilo i ime, kada je voditelj izgovorio – Dragan Stojnić. “Bila je tako lijepa”.
Na Pesmi Evrovizije francuski predstavnik je 1963. bio tek na petom mestu. U zemlji iz koje dolaze legendarni šansonjeri, to i nije bio neki hit. Ali prepev Dragana Stojnića pogodio je nerv jugoslovenskih šezdesetih. Dovoljno vremena je prošlo od rata, romantična osećanja su se obnavljala u generaciji koja je posedovala optimizam. Skromno blagostanje koje je donela socijalistička modernizacija napravilo je prostor za urbanu, otmenu ljubav. Uvozeći francuski boemski i erotski kliše Dragan Stojnić je postao tumač idealizovanog francuskog osećaja sveta. Šezdesetih je ova pesma bila besplatni deo Francuske za široke narodne mase koje tu zemlju nikada neće posetiti.
Sarajevski uvoz
Kako je nastao ovaj prepev? Sarajevski gimnazijalac, koji je zbog očevog posla rođen u Beogradu, a odrastao u Banjaluci, išao je u isti razred sa Momom Kaporom. Obreo se u najpoznatijem gradskom kulturno-umetničkom društvu koje su svi zvali samo “Seljo”. Tamo je pevačka sekcija bila zapravo muški vokalni ansambl “Prijatelji”. Potom je prešao da studira u Skoplje, gde je pevao na makedonskom, ali i školovao glas kod profesionalnog muzičkog pedagoga. Služeći vojni rok u Zadru pevao je u vojnom orkestru.
Vratio se u Sarajevo, gde je iz dileme da se posveti pesmi ili diplomira našao izlaz u tome da se zaposli kao spiker na Radio Sarajevu. Tu je već bio opasno blizu studiju u koji su ulazili profesionalni pevači. Komšinica mu je iz Švajcarske donela singl – da objasnimo mlađim ljudima – to je ona manja, crna gramofonska ploča koja ima po jednu pesmu na svakoj strani.
Ovde se radilo o evrovizijskoj pesmi Francuza Alena Barijera Elle était si jolie. Dragan Stojnić je već ljubitelj francuske šansone i kafanskog druženja. U kafani je dogovorio prepev ove pesme: Bila je tako lijepa. Mimo strogih propisa kolege na Radio Sarajevu su kradom omogućile Stojniću da snimi ovaj prepev.
Mora da se rezultat nekome svideo, jer je Dragan Stojnić kao predstavnik Radio Sarajeva pobedio na takmičenju mladih talenata “Mikrofon je vaš”. Od te 1964. nižu se pobede na festivalima, turneje, čak i jedan nastup u čuvenoj Olimpiji usred Pariza. Njegov glas je tih šezdesetih neumitno stupio u moje detinjstvo i u majčin uzdah.
Unutrašnji Pariz
Mnogo kasnije, kao sarajevski student, čuo sam od svoje profesorice francuskog, koja je svojevremeno studirala sa Draganom Stojnićem sledeći iskaz: “Sve smo bile zaljubljene u njega”. Naočiti pevač gospodskih manira, kafanski šmeker i šansonjer ostavio je neizbrisiv trag u ženskim srcima. Njegovi beogradski osmomartovski koncerti slavili su romantična osećanja. To će biti potisnuto iz glavnog estradnog toka trijumfom ruralne poetike i pornografske vizuelizacije uz kvaziorijentalno prenemaganje.
Tek mi je moj prvi susret sa Parizom krajem prošlog veka predočio koliko su moja očekivanja od ovog mitskog grada utemeljena i na osećanjima koja mi je usadio onaj meki glas iz detinjstva. Naravno, bilo je tu mnogo pesničkog i slikarskog Pariza, od Bodlera, do Henrija Milera, ali na Monmartru se iz nekog moždanog pregratka kao iz džuboksa počela odmotavati melodija koju su pratile slike: Njih dvoje imaju dvadeset godina, on je slikar, često nemaju ni za ručak, ali će se mnogo kasnije sećati boemskih vremena sa setom.
Stojnićev Monmartr iz pesme „La boheme“ bio je zapravo Monmartr iz istoimene šansone Šarla Aznavura iz 1965. Dragan Stojnić je kao nekadašnji student francuskog verovatno svesno izostavio pikantan detalj iz Aznavurovog originala: Moi qui criais famine / Et toi qui posais nue – ja koji sam plakao od gladi i ti koja si pozirala gola. To bi za jugoslovenske šezdesete verovatno bilo previše. Odsustvo erotske eksplicitnosti i suzdržanost postaće zaštitni znak jugoslovenskog ogranka šansone. Umesto toga: sveća u sobi, taj jedan krevet i stol i moje slike sve, tu smo se voleli, s gitarom pevali i snove sanjali.
Svejedno, na Monmartr sam se prvi put u životu penjao sa ovim muzičkim slikama u glavi.
U slavu prolaznosti
Pesma koja je meni bila najdraža jeste “Maestro i violina”. Pesnički kvalitet teksta bio mi je odmah jasan. Nisam se iznenadio kada sam saznao da je reči za pesmu napisao Svetislav Sveta Vuković, voditeljska legenda Radio-televizije Beograd, pesnik za odrasle i decu.
Trošna tela starog violiniste i stare violine više ne mogu proizvesti spoj – sve je zalud, drhte ruke, ne može joj čuti zvuke – ali ljubav, stara ljubav od davnina, ostaje. To je pesma o tragičnoj ambiciji umetnika da pretraje svoju smrtnost. Ali, maestro i violina su ujedno ostareli muškarac i žena, suočeni sa vremenom koje drobi njihovu erotsku i duhovnu vezu iz koje proističe muzika kao srž života. Ova poruka dodatnu snagu crpi iz Stojnićevog glasa koji je uznosi. Uz autopoetičku himnu Lea Martina “Pesmo moja”, “Maestro i violina” ostaje jedna od najboljih simbioza snažnog lirskog iskaza i vrhunske vokalne interpretacije kod nas.
Ahenska Jelisejska polja
Dragan Stojnić mi je pao na pamet krajem devedesetih kada sam sa grupom postdiplomaca u Ahenu iza ponoći izlazio iz naše kafane. Poljak Cezar je zapevao na francuskom: Aux Champs-Elysées, aux Champs-Elysées. Svi smo prihvatili. Bugarin Emil, Grkinja Marija, Poljak Pavel, Čehinja Monika. Hvala Draganu Stojniću što me pripremio za to horsko odavanje čistoj radosti – prizivanje ljubavi sa Jelisejskih polja u ahenskom starom gradu jedan je od trenutaka koje rado pamtim.
Već dve decenije Dragan Stojnić nije među nama. Digitalna era mu obećava neku vrstu posmrtne večnostu. Youtube je neumoljiv: “Bila je tako lijepa” je preslušana preko tri miliona puta. Doduše, postoji i verzija Pekinške patke – pank i nije ništa drugo do estetika izrugivanja građanskom smislu za lepo. Ali tu verziju je poslušalo tek nešto više od 7.000 ljudi. Prema tim rezultatima, pank je neuporedivo mrtviji od Dragana Stojnića.
Ipak, svet u kojem je on pevao više ne postoji. Nema ni moćnih ljudi kojima je umeo pevati do dva ujutro – Tita koji je više voleo harmoniku, Leke Rankovića koji je voleo ruske balade, Koče Popovića i Jovanke Broz koji su voleli šansone. Nema ni glumaca sa kojima znao osvanuti po beogradskim kafanama, njegovih noćobdija Miše Janketića i Zorana Radmilovića. Nema više naših majki koje su ga volele. Odlazi polako i publika koja pamti njegove koncerte.
“Da li znaš, gde su dobri ljudi nestali, gde je ona zemlja, onaj svet, u kome živeli smo mi?” Zaveštao nam je Stojnić to pitanje u pesmi “Da li znaš” (Concierto de Aranjuez). Ne znam, gospodine Stojniću. Da znam ne bih bio tužan.
