Mnogi se rado sećaju bezbrižnih osamdesetih i zakleće se da su najbezbrižniji deo života proveli upravo u SFRJ i da su tada muzika, vazduh i život bili mnogo bolji nego danas. Gost Beogradske hronike, dr Nele Karajlić, tvrdi da je samo muzika bila bolja.
To što oni koji su zapamtili život u SFRJ često romantizuju osamdesete, stvar je ličnog izbora, ali kada se ovaj period pogleda sa istorijskog, društvenog i političkog aspekta, onda će videti da to uopšte nije bilo tako lepo doba, smatra dr Nele Karajlić.
„Osamdesetih smo imali permanentne krize. Bila je prvo ekonomska kriza, pa društvena kriza, pa politička kriza koja je na kraju eskalirala u rat. Ali, ono što mi želimo da se sećamo, to je popularna kultura osamdesetih koja je na neki način utemeljala narednih, evo sad, već možemo reći, skoro 50 godina“, napominje gost Beogradske hronike.
Karajlić dodaje da se u poslednjoj knjizi trilogije Solunska 28 upravo bavio fenomenom rok muzike, odnosno na koji način je tadašnja Jugoslavija imala jednu zaista neverovatnu, spektakularnu eksploziju popularne kulture, ne samo rok muzike, nego i pozorišta, i filma, i književnosti takođe.
Kada se uporedi rok scena u Sarajevu i Beogradu tih osamdesetih godina karakteristično je da je svaki bend i svaki autor imao svoju priču, nosio je neki svoj poseban pečat.
„To su bile godine prepune autora. Ja kad bih vam sad rekao da je recimo 1985. izašlo 5, 6, 7, 8, 10 albuma koji su pomjerili granice. To tada nama nije bilo baš najjasnije, mi smo mislili da je to normalno. Ili da je recimo film, na primjer 81. godine su u trci za Zlatnu arenu pulsku ušli Sjećaš li se Doli Bel, Ko to tamo peva i Samo jednom se ljubi, Rajka Grlića. Neverovatno koliko se energije i autorstva skupilo u tom veoma kratkom vremenskom periodu koja je eksplodirala kao big beng i posle toga napravila ovaj svemir u kome mi danas plivamo“, ističe dr Nele Karajlić.
Napominje da su osamdesete samo minzanscen u njegovoj poslednjoj knjizi, a ne esej o tom periodu.
Priznaje da u odnosu na svoje kolge pisce koji imaju raskošnu rečenicu i brzo stavljaju sve na papir, on teško piše.
„Imam onu Andrićevu doktrinu, izmjeri svaku riječ težinom vlastitog tijela. Što ne znači da sam dobar, ali u tome uživam. Tako da je ova knjiga na neki način produkt tog nekog mog samoanaliziranja i tog nekog mog pokušaja kako da ocrtam neku ljudsku psihu, na koji način da je predstavim. Ali mi je sad, za razliku od prve dvije Solunske 28 bilo relativno lakše, jer sam govorio o vremenu u kome sam ja bio neka vrsta učesnika. Čak i u knjizi sam ja jedan od likova, i to će se na kraju ispostaviti vrlo važno.“
Najlepšu kritiku je dobio od majke jedne prijateljice koja je bila profesor srpske književnosti na Filološkom fakultetu. Kada je pročitala njegovu knjigu, nije verovala da ju je on napisao.
„Jer ljudi mene teško mogu spojiti Neleta pisca sa Neletom iz Nadrealista, sa onim dječakom koji se šegači, koji skače po sceni, baca se, pravi razne budalaštine, ludorije. Ne mogu da me spoje sa Neletom koji je neko ko ozbiljno piše“, dodaje gost Beogradske hronike.
Doduše, priznaje da u njemu gore dve, tri osobe koje se bore za svoje mesto pod suncem. Međutim, dodaje da je 2023. godine pisac bio mnogo jači od Neleta muzičara i Neleta glumca. U narednoj godini bi želeo da nadvlada muzičar i da napiše neku pesmu.
„Ali jako teško ide da se skoči sa romana na kratku formu pjesme. To je kao kad bi sa pravog tenisa prešao na stoni tenis. Pa je onda malo neugodno. Lijepo je ijedno i drugo. Što se tiče poezije, ona je nešto što pripada mladosti, nekome ko je ili mlad ili se oseća mladim. Roman je nešto što zaista čovjek ne može da napiše dobar roman, mora imati više od 50 godina“, kaže dr Nele Karajlić na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.
