Kao veliki fan prvog dela, i nakon “svega” 12 godina, dočekao sam svetlo dana kada se DD2 našla u mojoj biblioteci. S obzirom na to da je izdavač CAPCOM, kao i na trnovit put koji je prešao i prvi deo na izlasku, očekivao sam slične probleme i na izlasku druge. Moji strahovi su se nažalost obistinili.
Najpre želim da napomenem da su mikrotransakcije prisutne u DD2 ne samo loše po reputaciju igre, već su u potpunosti nepotrebne i shodne ignorisanju. Pretežno ne vidim poentu ijedne opcije koju možete kupiti pravim novcem jer je jednostavno prelako doći do apsolutno svih predmeta i valute igranjem same igre i to bez nekog grajnda uopšte, pa mi nije ni najjasnije postojanje ovih opcija. Za razliku od većine sličnih slučajeva, ovde grajnd kao takav za resurse, xp i slično nije prisutan, setove za kampovanje je lako naći i kupiti, dok je promena izgleda karaktera poprilično jeftina unutar igre.
Najveći problem je bio izostanak većeg broja sačuvanih igara, što je stvar koja nije ispravljena još od prve igre, kao i nemogućnost startovanja potpuno nove igre ako već imate karaktera sa kojim ste započeli novi save, što je ubrzo dodato nakon izlaska. Nažalost, ove potpuno idiotske odluke su dovele do ogromne kontroverze, uz to što sam prilično siguran da gotovo niko nije dao novac na dodatke koji se nude za ovu igru. Najveća mana ovog jako klimavog izlaska jeste prisustvo Denuvo zaštite, ne zbog piraterije, već zbog konekcije sa serverom koja je obavezna kako biste igrali igru, uz već dokazane jezivo loše uticaje na performanse koju ova zaštita izaziva. Odatle DD2, iako izgleda jako dobro, ne opravdava veoma velike probleme sa padom frejmrejta, pogotovu u naseljenim mestima, zamrzavanjima, pa i izbacivanjima iz igre. Ma koliko god imali jaku konfiguraciju, gotovo sigurno ćete imati probleme na različitim varijacijama grafičkih detalja.
Međutim, iako sve što sam napomenuo ne mogu zanemariti, mogu se fokusirati na sve ostalo, to jest samu igru koja se krije iza cele ove kontroverze. Dragon’s Dogma 2 je odlično iskustvo, i ne samo da je jak nastavak, nego prenosi sve ono što je original činilo dobrim, a za neke i lošim. DD2 je u velikoj meri samo kompletnije izdanje svog prethodnika, pridržavajući se tog velikog tvrdokornog aspekta koji isključuje dosta modernih mehanika i postulata kojim se RPG-evi vode, kao što su fast travel ili ”vodanje za ruku”, i lično mislim da je uprkos svemu ovo današnje stanje industrije znatno prihvatljivije za ovakve igre nego kada smo igrali DD1. Fokus na, ne samo istraživanju ovog velelepnog sveta, nego i planiranju ekspedicija, ruta, konstantnog skretanja sa puta i vrlo ozbiljno implementiranog ciklusa dana i noći, je baš nekako lični pečat koji ova igra ostavlja.
DD2 se drži vrlo sličnog narativa koji smo videli u prethodniku, doduše po meni bolje realizovanog. Vi ste takozvani Arisen, čovek koga je zmaj, najveća pošast sveta u kom se nalazite, izabrao da bude njegov glavni izazivač, uzimajući vam srce i zavetujući vas da ga vratite time što ćete ga pobediti. Naočigled, bežite iz zatvora na leđima grifona i završavate u nepoznatom krajoliku, ostavljeni da sami pronađete svoju sudbinu. Iako je ovo dosta generičan pristup, kao i u prvom delu, ovde se krije nešto zanimljiviji narativ koji neću otkrivati. Dosta je upleten u sam svet, mehanike igre i često se grana, kako sa sporednim kvestovima, tako i sa glavnim, neretko ih povezujući i dajući vam više opcija da pristupite skoro svakom problemu sa više različitih ishoda i posledica koje mogu biti dalekosežnije. Narativ dosta ceni igrača, dajući mu da drži uzde jako često, čime se ne može pohvaliti mnogo akcionih igara ovog tipa.
DD2 ima previše stvari kojima barata da bih ja mogao sve da ih pokrijem ovde, ali dve najbitnije koje obuhvataju sve ostale jesu borbeni sistem i asinhroni multiplejer kroz takozvane Pawn-ove. Ovi Pawnovi su vaši saborci – vi ćete kreirati vašeg glavnog, dok će preostala dva mesta u ekipi zauzimati kreacije drugih igrača. Oni mogu nositi iskustvo iz svojih sesija, neretko vam pomažući oko puteva do raznih kvestova, skrivenih pećina i škrinji, pa i primeniti određene strategije koje su naučili u svojim bitkama. AI je ovde revolucionaran što se tiče borbe, jer je bitka zasnovana na sinergiji sa vašim saputnicima, koji će u većini slučajeva vrhunski ispratiti vaše namere, nadovezujući se na vas, bilo da igraju tenka, dpsa ili hilera. Pawnovi poseduju i ogroman broj glasovnih linija, mogu pokupiti glasine od lokalnog stanovništva i slično, te su uvek korisni, iako ćete se u nekom trenutku zasigurno zasititi njihovog besomučnog ćaskanja.
Samu borbu krasi deset klasa koje možete menjati na svom liku i budžiti, čak i otključavajući sposobnosti koje se mogu i zadržavati između ostalih klasa. Svaka klasa ima drastično različit stil igre, često zahtevajući da promenite kompoziciju svog tima, pogotovu ako ste kao ja i menjate često između klasa. Dinamika i broj interakcija sa protivnicima koje ćete sretati je ogromna, gde se možete pentrati po raznim gigantskim čudovištima, leteti na grifonu, koristeći sapletenog kiklopa kao most preko kanjona i slično. Svaka klasa ima svoje specifične poteze i četiri aktivne sposobnosti koje možete menjati u pauzama pri kampovanju. Borba pruža mnogo više dubine nego što to ovde mogu pretočiti, često vam otkrivajući nove opcije i u sporednim kvestovima, dok ćete definitivno osetiti svoj napredak kako igra bude odmicala, i sa velikim ponosom skidati nekada nepobedive protivnike od kojih ste ranije bežali. Želim i da napomenem da smena dana i noći igra ogromnu ulogu, menjajući ne samo krajolik u mrklu tamu kroz koju ćete bauljati svojim svetiljkama, već uvodeći i nove protivnike i opasnosti koje vas mogu čekati.
Ono što me je pak najviše impresioniralo u DD2 jeste otvoreni svet koji radi nešto potpuno drugo naspram svetova kao što su Lands Between u Elden Ringu. Iako je u pitanju fantazijski univerzum, svet Dragon’s Dogme 2 odiše realizmom, spontanim reljefima, planinskim visovima, klancima, pustinjama, potocima i vodopadima koji daju osećaj kao da se stvarno nalazite na nekom realnom mestu. Iako ovo na papiru može zvučati dosadno, ovaj svet vapi za istraživanjem, skrivajući sve svoje adute baš kao u stvarnosti, dovoljno navodeći igrača da konstantno traži visove i osmatra neposredno okruženje zajedno sa saputnicima kako bi uočio tačke interesa. Kvestovi takođe nisu označeni, te će vam nasumično prilaziti bitni NPC-evi kada budete prolazili u njihovoj neposrednoj blizini. Koliko je svet spontan i realan po dizajnu, toliko je muzika bezazlena i neprimetna po istom. Numere se nažalost ne ističu preterano, osim možda par kultnih iz prethodne igre koje se zapravo možda i previše ponavljaju, pogotovu u borbenim scenarijima. Što se tiče glasovne glume doduše, ona je jako dobra, pogotovu na engleskom jeziku gde se prenosi solidan broj različitih glasova kod velikog broja NPC-eva, koji su ponovo jako verni i neiskarikirani kao što to ume biti slučaj u japanskim RPG igrama.
Mnogo mi je teško da ocenim Dragon’s Dogmu 2, s obzirom na to koliko postoji kontroverzi i problema oko ove igre, a sa druge strane ispod svega se krije nešto apsolutno maestralno, pogotovu ako mu date nešto više šanse i pređete preko nekih problematičnih izbora u dizajnu. Da, kvestovi umeju biti nejasni i zahtevaju nešto više angažovanja i razmišljanja, i da, fast travel je jako ograničen i često ćete morati da trčite po krajoliku bez ikakve opcije za konjima ili nekim češćim teleportacijama. Sa druge strane, upoznaćete ovaj svet jako dobro, i ne sećam se da sam dobio osećaj da sam deo nekog sveta kao što sam u DD2, možda čak i od Witchera 3. Ova igra apsolutno nije za svakoga, pogotovu ne za igrače koji su nešto više nakloni nekom navođenijem iskustvu i zahteva određenu dozu imerzije, angažovanja i, da kažemo, sporijeg uživanja od samog igrača. Iako igra ima ozbiljnih problema sa optimizacijom, pogotovu na konzolama, na kojima ćete često iskusiti 30 slika po sekundi kao čist standard u ovom slučaju, mislim da će DD2, uprkos svemu, u nekom trenutku biti iskustvo vredno proživljavanja.
Podrška za modove takođe postoji. Iako sam ne opravdavam modove koji popravljaju igru ili je menjaju pri inicijalnom ocenjivanju, svakako je odlično što postoji opcija da možda približi iskustvo onima kojima je vanila verzija previše iritantna.
Sve u svemu, Dragon’s Dogma 2 će se pokazati ako ne revolucionarna, makar u polju AI vaših saboraca, onda kao jedno kultno čeljade u svetu akcionih RPG-eva, gde će kako vreme bude prolazilo ostajati u sve lepšem i lepšem sećanju i svetlu igrača, baš kao i prvenac. Samo se nadam da na sledeći deo nećemo čekati 12 godina, jer ga serijal defintivno zaslužuje, kao potencijalno najbolji aktivan IP koji CAPCOM poseduje, makar za nas RPG ljubitelje.
Dragon’s Dogma 2 je dostupna za PC, Xbox Series X/S i PS5
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio: CD Media
Play.co.rs
