Nakon dva meseca neselektivnih napada na brodove u Crvenom moru SAD i Velika Britanija su odlučile da uzvrate.
Neposredan povod bio je masovan napad dronovima kamikazama i protivbrodskim projektilima koji su Huti izveli 10. januara. Od 19. novembra, kad su napadi počeli, bio je to 26-i napad.
Ubrzo nakon napada i iz Vašingtona i iz Londona došle su izjave da su ovog puta Huti preterali i da neće proći nekažnjeno. Na američko-britanski odgovor nije se dugo čekalo. U noći 11. na 12. januar, američki ratni brodovi i britanski borbeni avioni napali su baze Huta u Jemenu. Po prvim izjavama američke vojske napad je bio masivan na više od 60 ciljeva na 16 pozicija. Očigledno se tako sveobuhvatnim napadom pokušalo već prvim udarom bitno smanjiti sposobnosti Huta da uzvrate.
Napad “Tomahavkama”
Po prvim izveštajima osnovno oružje napada bio je krstareći projektil Tomahavk, koje dobro pamte i Srbi, jer je NATO pakt tim projektilima masovno zasipao i našu zemlju.
Za sada se zna da su iskorištene izvedenice koje se lansiraju s brodova i podmornica UGM-109E “Tomahawk Land Attack Missile” (TLAM Block IV).
Tomahavk je razvijen još sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kao strateški krstareći projektil naoružan nuklearnom bojevom glavom namenjen lansiranju s aviona (primarno strateških bombardera). Ubrzo je razvijena i varijanta s klasičnom bojnom glavom. Ova potonja prvi je put iskorištena u borbi 1991. godine tokom operacije Pustinjska oluja. Od tada do juče u borbama je iskorišteno više od 2000 Tomahavka, uključujući i u napadima na srpske položaje u Srbiji i Bosni i Hercegovini tokom devedesetih.
Najbolja odlika Tomahavka, zbog čega je još uvek u upotrebi, je što ga je vrlo teško otkriti. Naročito s radarima smeštenim na zemlji. To se postiže tako što leti na tek desetak metara od zemlje visokom dozvučnom brzinom (oko 900 km/h). Nekoliko različitih sistema navođenja, uključujući i satelitski GPS, omogućuje mu da leti između u dolina i između brda, te zaobilazi položaje protivvazdušne obrane. Savremena ratna avijacija opremljena letećim radarima mogu otkriti i oboriti Tomahavke, no Huti nemaju takve mogućnosti. Druga odlična odlika Tomahavka je jako veliki domet. S obzirom da je izvorno razvijan kao oružje za nuklearne udare na ciljeve u dubini SSSR-a ima domet od 1600 kilometara. Što znači mogućnost napada s vrlo sigurne udaljenosti. Velika bojeva glava mase veće od 450 kilograma sigurno uništava sve ciljeve osim one ukopane jako duboko pod zemlju.
Podmornica na nuklearni pogon
CNN tvrdi da su Tomahavk krstareći projektili lansirani sa američke strateške podmornice USS Florida (SSBN-728). USS Florida je jedna od četiri podmornice klase Ohajo koja je devedesetih prenamenjena iz podmornice naoružane balističkim projektilima s nuklearnim bojnim glavama u podmornice za izvođenje napada krstarećim projektilima. Time je dobiveno izuzetno snažno oružje za delovanje u lokalnim ratovima.
Svaka od njih naoružana je sa po 154 krstareća projektila UGM-109E “Tomahawk Land Attack Missile” (TLAM Block IV). Tako je dobivena najveća koncentracija krstarećih projektila na jednom plovilu. Dvadeset i dve moćne lansirne cevi prerađene su za smeštaj višefunkcionalnih lansirnih kontejnera tipa MACs (Multiple All-Up Round Canisters). U svakom od njih nalazi se sedam projektila Tomahavk.
S obzirom na nuklearni pogon doplov podmornica klase Ohajo je praktički neograničen. No ljudska izdržljivost nije, pa je autonomija 90 dana. Nuklearni pogon omogućava i vrlo visoke brzine krstarenja u zaronu (oko 25 čvora) što podmornicama omogućava vrlo brzu relokaciju u zonu borbenog delovanja.
Razarači
CNN tvrdi da je Pentagon potvrdio da su u napadu korišteni i razarači naoružani krstarećim projektilima Tomahavk. Američka ratna mornarica trenutno ima samo dve klase razarača.
Međutim, dva razarača klase Zumwalt uglavnom stoje vezani u nekoj pomorskoj bazi tako da u borbenim operacijama isključivo sudeluju razarači klase Arleigh Burke.
Oni su naoružani moćnim lanserima Mark 41 “Vertical Launching System” (ranije podklase 90, a kasnije 96 lansirnih cevi) iz kojih se mogu lansirati protivvazdušni i protivbrodski kao i krstareći projektili. Trenutno nije poznato koliko je razarača sudelovalo u napadu.
Borbeni avioni F/A-18E/F Super Hornet
U napadu su sudelovali i višenamjenski borbeni avioni F/A-18E/F Super Hornet koji su poletali sa nosača aviona USS Dvajt Ajzenhauer. Nakon što su Tomahavci onesposobili protivvazdušne sisteme otvoren je put za napade avionima. Super Horner može poneti 8000 kilograma naoružanja, što uključuje sve što je u arsenalu američke ratne mornarice i skoro sve u arsenalu američkog ratnog vazduhoplovstva. Trenutno nije poznato koja su oružja upotrebili protiv Huta. Najverovatnije vođene projektile vazduh-zemlja “Joint Direct Attack Munition” (JDAM) i laserski navođene bombe. Najbolja odlika JDAM sistema je satelitsko (GPS) samonavođenje. Loša odlika je što zbog toga JDAM ne može gađati pokretne ciljeve.
Kako bi se osigurala dodatna zaštita od protivvazdušnih sistema, Super Horneti su delovali zajedno sa avionima za elektronsko delovanje EA-18G Grovler. To su u osnovi Super Hornet dvosedi kojima su ugrađeni sistemi za otkrivanje i ometanje elektromagnetskog zračenja. Što ne obuhvata samo radare već i sisteme veze i mnogo šire.
Britanski Tajfuni
Britansko ratno vazduhoplovstvo uključilo se u napade višenamenskim borbenim avionima Tajfun. Ovaj avion je u javnosti puno poznatiji kao Eurofajter jer je krajem osamdesetih i početkom devedesetih razvijan kao evropski projekt svih osim Francuske (koja je u istom razdoblju razvila Rafale) i Švedske (razvila je Gripen). Tajfun je izvorno razvijan kao avion za prevlast u vazdušnom prostoru, te su tek naknadnim modifikacijama i poboljšanjima dodane mogućnosti delovanja protiv ciljeva na zemlji.
Ako je za verovati CNN-u, britansko ratno vazduhoplovstvo odlučilo se za drugu najjeftiniju opciju delovanja (prva bi bila upotreba klasičnih gravitacijskih bombi) – laserski navođene bombe Paveway IV. Najbolja odlika Paveway IV vođenih bombi je da im je osnova obična gravitacijska bomba na koju se doda sistem za navođenje koji je kombinacija laserskog i satelitskog (GPS). Loša strana je što domet delovanja Pavewaya IV vrlo mali – ako je bomba bačena sa vrlo velike visine pri visokoj dozvučnoj brzini oko 30 kilometara. Kako laserski označivač ciljeva na Tajfunu nema toliki domet, cilj mora osvetljavati laserom ili bespilotna letjelica ili izviđačka grupa na zemlji.
