Gotovo dva veka nakon smrti čuvenog kompozitora Ludviga van Betovena, tim naučnika odlučio je da genetskom analizom otkrije šta je stvarno bio uzrok njegovog gubitka sluha i zdravstvenih problema.
Betoven, koji je preminuo 27. marta 1827, oduvek je želeo da se njegove bolesti proučavaju i dele tako da se “barem svet pomiri sa mnom posle moje smrti koliko god je to moguće”.
Konačno su istraživači dobili mogućnost da delimično ispoštuju zahtev slavnog kompozitora, tako što su analizirali Betovenov DNK iz sačuvanih pramenova njegove kose i po prvi put odredili sekvencioniranje kompozitorovog genoma. Ono što su otkrili, bilo je sasvim neočekivano.
Kako je slavni kompozitor preminuo?
Betoven je, pre nego što je preminuo, mesecima bio prikovan za krevet. Bolovao je od žutice, udovi i trbuh bili su mu natečeni, i borio se za svaki udah.
Nakon njegove smrti otkriven je testamen koji je kompozitor napisao 25 godina ranije, a u kojem moli svoju braću da javnosti objave pojedinosti o njegovom stanju. Zato danas nije tajna da je jedan od najvećih kompozitora koje je svet ikada imao bio funkcionalno gluv u svojim srednjim 40-ima. Bila je to tragična ironija koju je Betoven želeo da svet shvati, ne samo iz lične već i iz medicinske perspektive.
Sada je konačno mogla i da mu se ostvari ta želja.
“Naš primarni cilj bio je da rasvetlimo Betovenove zdravstvene probleme, koji su poznati kao progresivni gubitak sluha, počevši od njegovih srednjih do kasnih 20-ih godina i na kraju dovodeći do toga da postane funkcionalno gluv do 1818. godine”, rekao je biohemičar Johan Kraus sa nemačkog Instituta Max Planck.
Glavni uzrok Betovenovog gubitka sluha nikada nije bio poznat, čak ni njegovom lekaru, dr Johanu Adamu Šmitu.
Ono što je započelo kao tinitus u njegovim 20-ima polako je ustupilo mesto smanjenoj toleranciji na glasnu buku i na kraju gubitak sluha na višim tonovima, čime je njegova karijera kao izvođača okončana.
U spomenutom pronađenom pismu upućenom njegovoj braći Betoven je priznao da je beznadno očajan, do te mere da je razmišljao o samoubistvo.
Betoven, naime, nije morao da se nosi samo s gubitkom sluha. Od svoje 22. godine navodno je patio od jakih bolova u trbuhu i hroničnih napada dijareje. Šest godina pre smrti pojavile su se prve naznake bolesti jetre, bolesti za koju se smatralo da je barem delimično odgovorna za njegovu smrt u relativno mladoj dobi od 56 godina.
Pogrešan pramen kose?
Forenzička istraga pramena iz 2007. godine, za koji se verovalo da pripada Betovenu, pokazala je da je trovanje olovom moglo ubrzati njegov kraj, ako ne i biti odgovorno za simptome koji su doveli do njegove smrt. S obzirom na kulturu pijenja iz olovnih posuda i medicinske tretmane tog vremena, koji su uključivali upotrebu olova, to nije iznenađujući zaključak.
Najnovija studija koja je objavljena u časopisu Current Biology, međutim, razotkriva da spomenuti analizirani pramen kose uopšte nije Betovenov, već od nepoznate žene.
Što je još važnije, nekoliko pramenova za koje je potvrđeno da verovatnije pripadaju kompozitoru pokazuju da je njegova smrt verovatno bila posledica infekcije hepatitisom B, pogoršane njegovim pijenjem alkohola i brojnim faktorima rizika za bolesti jetre.
“Nismo uspeli da pronađemo konačan uzrok Betovenove gluhoće ili gastrointestinalnih problema”, kaže Kraus.
Neodgovorena pitanja
Sada bi valjalo otkriti sve o životu i smrti slavnog kompozitora. Gde se zarazio hepatitisom? Kako je pramen ženske kose vekovima prolazio kao njegov? I šta je tačno uzrok njegovih bolova u crevima i gubitka sluha?
Budući da je tim bio inspirisan Betovenovom željom da svet razume njegov gubitak sluha, rezultat naučnog istraživanja ipak nije urodio željenim rezultatom, no u Betovenovim genima bilo je zakopano još jedno iznenađenje.
Dalja istraga koja upoređuje Y hromosom u uzorcima kose s onima modernih rođaka koji potiču iz Betovenove očeve linije ukazuje na nepodudaranje. Čini se da se u generacijama koje su prethodile Betovenovom rođenju događalo malo vanbračnih aktivnosti.
“Ovo otkriće sugeri[e događaj očinstva van braka u njegovoj očevoj liniji, između začeća Hendrika van Betovena u Kampenhutu u Belgiji oko 1572. godine i začeća Ludviga van Betovena sedam generacija kasnije 1770. godine u Bonu u Nemačkoj”, kaže Tristan Beg, biološki antropolog s britanskog univerziteta Kembridž.
Na kraju bi ovakav razvoj događaja bio neočekivan i za samog Betovena, s obzirom na zahtev koji je ostavio u pismu svojoj braći.
(Telegraf.rs)
