Đoković je osvojio 23. grend slem titulu i tako zacementirao status najboljeg tenisera svih vremena.
Srbin duže od decenije dominira svetskim tenisom, a za tako nešto je potrebno mnogo više od pukog talenta.
“Ako moram da izdvojim jednu stvar koja bi me najviše karakterisala, to je sposobnost adaptiranja. Veoma dobro se prilagođavam i protivniku, i uslovima. Osnove koje sam dobio u početku su mi omogućile da široko gledam na stvari. Želeo sam da budem broj jedan, a da bih bio broj jedan, morao sam da igram dobro na svim podlogama i da imam kontinuitet”, rekao je Đoković za “Večernje novosti”.
Iako je većina sportista u njegovim godinama odavno u penziji, on je i dalje sila na terenu, pa se samo može spekulisati koliko možemo još GS titula da očekujemo.
“Ne bih se bavio brojkama. Svaki grend slem sada, u ovoj fazi moje karijere, možda je vredan pet ili deset grend slemova pre deset godina. Toga sam svestan i ne treba se previše poneti. U dobru se ne ponesi, u zlu se ne ponizi. To je velika životna lekcija i podsetnik na to kako treba da se ponašam”.
U svakom slučaju, cilj mu je da u nizu osvoji dva sledeća, i zaokruži “godišnji slem”.
“Treba čovek da proslavi i da bude ponosan na ono što je postigao, ali ne treba se zaletati previše. Preda mnom je sledeći dan, sledeći korak, treba ići polako, da vidim koliko daleko mogu da doguram”, skroman je najbolji teniser sveta.
“Uvek verujem u sebe i dok god se osećam ovako kao sada, i zdravstveno, fizički, a i mentalno, u smislu da imam motivaciju, pogotovo za najvažnije turnire, neću stati, osim ukoliko se nešto, ne daj Bože, ispreči na tom putu”.
Kao jedan od ključnih faktora svog uspeha ističe podršku porodice.
“To je ključno. Trudim se da u svakoj ulozi budem što bolji, da budem najbolji mogući otac i suprug. Teško je nekad uskladiti sve to i uravnotežiti sa profesionalnom karijerom. Upravo zbog toga moram da budem selektivniji sa turnirima na kojima želim da učestvujem i igram svoj najbolji tenis. A to su grend slemovi. Još jedna misija je, tako, završena uspešno”.
Osvrnuo se i na šaljivu opasku svog trenera Gorana Ivaniševića da je svoj tim “vezivao lisicama”.
“Možda će se neke stvari opisati do detalja u knjizi, mojoj, njegovoj ili nečijoj trećoj. Mnogo je naporno. Ja sam jako naporan za vreme grend slema. Znam to, to zna čitav moj tim, moja supruga, roditelji. Svako ko me okružuje u tim trenucima, kada igram grend slem, zna da u nekim fazama mora da mi se skloni s puta, jer nekada zračim energijom tipa: ‘Ne prilazi mi!’ Želim da imam svoje vreme, na terenu znam da ‘puknem’ i krenem da živčanim”, priznaje Nole.
Nervi, kaže, tada preuzmu ulogu.
“I van terena sam zahtevan, zato što znam šta je potrebno da bi se došlo do ovakvog trofeja i do istorije. Očekujem zato da svako u mom okruženju izvuče maksimum iz sebe i bude u potpunosti usredsređen na ovu misiju. Zato i nije lako. Ali, da je lako, to bi bio svako!”.
Setio se u ovim trenucima i svojih velikih mentora, Jelene Genčić i Nikija Pilića.
“Od malih nogu dali su mi izuzetan temelj za svestranost u profesionalnom smislu. Nisam se trudio da usavršim igru samo za jednu podlogu, već na svim, osim trave, na kojoj nisam nikada igrao do svoje 17. godine. A nju sam nekako oduvek sanjao, zbog Vimbldona, i želje da osvojim ovaj turnir. Trenirao sam u dvorani, napolju, na brzim i sporim podlogama. I Jelena i Niki su me stalno terali da igram u svakakvim mogućim uslovima. Pada kiša, mrak, ne vidi se dobro, slabo svetlo, najveće sunce. Želeli su da pokušaju da pretpostave šta će se događati u mojoj profesionalnoj karijeri i da me izlože svim tim uslovima”.
Uveren je, da je upravo zbog takve vrste treninga i odrastanja uspeo da razvije sposobnost da bude kompletan igrač.
“Jesam odrastao na šljaci, najviše u početku, ali mi je igra možda najefikasnija na tvrdoj podlozi. Dvorana mi je u jednom trenutku postala tako uspešna. I, u poslednjoj fazi karijere, poslednjih desetak godina, trava. Osvojio sam poslednja četiri Vimbldona, jako se dobro osećam i na toj podlozi koja, čak, možda nije idealna za moj stil igre”.
B92.
