Dok je osmogodišnja Mara Vilson snimala jedan od najvoljenijih dečjih filmova svih vremena, njena majka borila se za život. Glumica je tek godinama kasnije saznala za dirljiv gest Denija de Vita, koji joj je zauvek promenio uspomenu na taj period.
Gotovo 30 godina nakon premijere filma “Matilda”, priča o devojčici sa neobičnim moćima, ogromnom ljubavlju prema knjigama i roditeljima koji je ne razumeju i dalje osvaja nove generacije. Ipak, iza snimanja ovog ostvarenja iz 1996. godine krije se istinita priča koja je potresnija od mnogih filmskih scenarija.
Glavna glumica Mara Vilson imala je samo osam godina kada je njena majka Suzi Vilson obolela od raka dojke. U trenutku kada je ostvarivala svoju najveću dečju ulogu, njena porodica prolazila je kroz izuzetno težak period.
Ono što tada nije mogla ni da nasluti bilo je koliko će joj ljudi sa kojima je radila na filmu značiti u najtežim trenucima njenog života.
Deni de Vito i njegova supruga postali su joj druga porodica
Film “Matilda”, zasnovan na istoimenom romanu Roalda Dala, režirao je Deni de Vito, koji je istovremeno tumačio Harija Vormvuda, Matildinog sebičnog i neodgovornog oca. Njegovu suprugu Zinniju igrala je Rea Perlman, tadašnja de Vitova supruga.
Na filmskom platnu njih dvoje predstavljali su roditelje kakve nijedno dete ne bi poželelo. Međutim, u stvarnom životu njihov odnos prema maloj Mari bio je potpuno suprotan.
Kada je početkom 1995. godine njenoj majci dijagnostikovan rak dojke, de Vito i Perlman počeli su da provode mnogo vremena sa devojčicom, naročito kada je Suzi morala da odlazi u bolnicu na preglede i lečenje.
Vodili su je u bioskop, pozorište, pozivali u svoj dom i trudili se da joj detinjstvo, uprkos svemu, bude ispunjeno lepim trenucima.
U jednom intervjuu Mara se prisetila koliko su joj ti zajednički trenuci značili.
“Deni i Rea vodili su me u pozorište da gledamo predstave, u bioskop ili bismo jednostavno provodili vreme kod njih kod kuće. To se uglavnom dešavalo dok je moja majka bila u bolnici. Zaista su mi pomogli da skrenem misli sa svega i da budem srećna”, ispričala je glumica.
Za Maru su postali gotovo kao omiljeni tetka i teča, ljudi uz koje je mogla da se oseća sigurno dok se njen svet menjao na najteži mogući način.
Gest Denija de Vita za koji je saznala tek godinama kasnije
Suzi Vilson preminula je 27. aprila 1996, samo nekoliko meseci pre nego što je “Matilda” stigla u bioskope.
Mara je godinama verovala da njena majka nikada nije dobila priliku da vidi film koji je toliko želela da pogleda.
A onda je saznala nešto potpuno neočekivano.
Deni de Vito je, znajući da je Suzi teško bolesna i da možda neće dočekati premijeru, uzeo nedovršenu verziju filma i odneo je u bolnicu kako bi joj omogućio da vidi svoju ćerku u glavnoj ulozi.
Nije želeo da majka propusti taj trenutak.
“Brinula sam da neće stići da vidi film. Tek kasnije sam saznala da je Deni odneo nedovršenu verziju u bolnicu i pokazao joj je. Oduševila se”, ispričala je Mara.
Posebno je dirljivo to što je Suzi i sama obožavala knjigu “Matilda”. Čitala ju je deci u školi koju su pohađala Marina braća, a upravo je ona podsticala ćerku da prihvati ulogu neobične i hrabre devojčice.
Mara je godinama mislila da je njena majka otišla ne videvši njen najveći glumački uspeh. Zahvaljujući de Vitu, to ipak nije bilo tako.
Film je na kraju posvećen uspomeni na Suzi Vilson, što je glumici ostalo posebno dragoceno.
Život posle “Matilde”
Iako je “Matilda” postala jedan od najpoznatijih dečjih filmova devedesetih, za Maru Vilson taj period bio je početak mnogo komplikovanijeg odrastanja.
Pre nego što je zaigrala Matildu, već je bila jedna od najtraženijih dečjih glumica u Holivudu. Sa samo šest godina pojavila se uz Robina Vilijamsa u filmu “Gospođa Dautfajer”, a zatim i u ostvarenju “Čudo u 34. ulici”.
Ipak, gubitak majke potpuno je promenio njen odnos prema poslu. Priznala je da danas ponekad misli da bi bilo najbolje da je posle “Matilde” prestala da glumi. Međutim, u tom trenutku osećala je da mora da nastavi.
Filmovi su joj, kako je objasnila, bili jedina konstanta u životu posle majčine smrti.
Istovremeno, sa odrastanjem je počela da gubi uloge. Holivud, koji ju je obožavao kao neodoljivu devojčicu, nije znao šta da radi sa njom kada je ušla u pubertet.
Više nije izgledala dovoljno malo da igra devojčice od deset godina, a još nije bila odrasla. Odbijanja na audicijama postajala su sve češća, dok je pritisak da zadrži imidž slatke dečje zvezde bio sve veći.
U autorskom tekstu za The Guardian pisala je o tome koliko joj je smetalo što su je ljudi neprestano procenjivali prema izgledu i očekivali da zauvek ostane ista devojčica koju su upoznali u bioskopu.
Snimila je filmove “A Simple Wish” i “Thomas and the Magic Railroad”, a onda se praktično povukla iz velikih holivudskih produkcija.
Kasnije je otvoreno govorila i o anksioznosti, nesigurnosti i teškoćama koje je nosila slava stečena u detinjstvu. U jednom od svojih najiskrenijih intervjua priznala je da je godinama bila izuzetno stroga prema sebi, dok je istovremeno pokušavala da izgradi identitet koji nema veze sa njenim dečjim ulogama.
Pisanje je postalo njen način da razume sve što joj se dogodilo.
Gde je danas i čime se bavi
Mara Vilson danas ima 39 godina i njen život izgleda potpuno drugačije od onoga što su joj mnogi predviđali dok je bila dete.
Iako se povukla iz velikih filmskih produkcija, nije napustila umetnost.
Diplomirala je na Univerzitetu u Njujorku i posvetila se pisanju, pozorištu i glasovnoj glumi. Godine 2016. objavila je autobiografsku knjigu “Where Am I Now? True Stories of Girlhood and Accidental Fame”, u kojoj je iskreno pisala o odrastanju, majčinoj smrti, slavi i životu posle Holivuda.
Kasnije je objavila i knjigu “Good Girls Don't”, u kojoj se ponovo bavila svojim iskustvima iz detinjstva i problemima sa kojima se suočavala tokom odrastanja.
Posebno uspešnu karijeru izgradila je kao naratorka audio-knjiga. Do 2026. godine pozajmila je glas za približno 70 naslova, a
U intervjuu za People u maju 2026. godine objasnila je da joj glasovna gluma pruža slobodu koju nije osećala dok je radila pred kamerama. Danas može da tumači najrazličitije likove, bez ograničenja koja joj je nekada nametao fizički izgled.
Na pitanje da li bi se vratila velikim holivudskim filmovima, odgovorila je da bi morala previše da promeni sebe kako bi se uklopila u očekivanja industrije i da to ne želi.
Piše i eseje za poznate medije, uključujući The New York Times i The Guardian, i javno govori o problemima sa kojima se suočavaju deca koja prerano postanu poznata.
