Predviđanje zemljotresa osetljivo je pitanje za naučnike, delimično što je dugo predmet poigravanja pseudostručnjaka koji tvrde da mogu da ih predvide.
Iako su naučnici drastično poboljšali svoje razumevanje o tome gde će se potresi verovatno dogoditi – koristeći se istorijskim podacima i geološkim merenjima – predviđanje kada će se oni dogoditi je i dalje manjkavo, piše “Voks”, a prenosi Blic.
“Gomila seizmologa je radila na tom problemu decenijama. Mi ne predviđamo zemljotrese u kratkom roku. To zahteva od nas da znamo sve vrste informacija koje nemamo”, rekao je profesor geofizike Univerziteta Greg Beroza.
Teško je odgonetnuti gde će se dogoditi zemljotres jer se sile koje ih uzrokuju odvijaju sporo na ogromnom području, ali se brzo raspršuju u uskom regionu. Ono što je neverovatno je da sile koje su se stvarale na kontinentima milionima godina mogu da sravne gradove za nekoliko minuta.
Predviđanje potresa zahtevalo bi merenja visoke rezolucije duboko pod zemljom tokom više decenija – ako ne i duže – zajedno sa sofisticiranim simulacijama, a čak i tada je malo verovatno da će doneti ljudima prednost od sat vremena.
Neka istraživanja pokazuju da takozvani “foršok”, “pripremni potres” uoči većeg, može da prethodi glavnom udaru, ali teško ih je razlikovati od stotina manjih zemljotresa koji se redovno dešavaju.
Mnoge zemlje sada uspostavljaju sisteme upozorenja i kupe nekoliko dragocenih minuta da se ljudi sklone. A nakon velikog potresa, tu su i oni naknadni koji se često dešavaju u pogođenom području. “Ako smo samo imali jedan veliki, znamo da će uskoro biti i manjih”, rekla je Marin Denol, istraživač zemljotresa sa Harvarda.
Kad se radi o predviđanju, istraživači razumljivo žele da budu sigurni da ne istrčavaju pred rudu a da se upozorenja ne ispune, posebno kad su na ulogu hiljade života i potencijalno velika šteta. Ali čak i uz ovakav oprez trpe neke posledice.
Japan agresivno ažurira svoje građevinske propise kako bi izdržao potrese. Meksiko je takođe podigao standarde za novu gradnju, dok je Iran prošao kroz svojih nekoliko verzija građevinske otpornosti, a Aljaska je godinama razvijala strategije za ublažavanje štete od zemljotresa i planove reagovanja.
Dok se ti propisi ne primenjuju uvek, a nova pravila važe samo za nove zgrade, najveći rizik leži na zemljama koje nemaju veliki zemljotres u živom sećanju i stoga se nisu pripremile za njih ili nemaju resurse da to urade.
Kao primer se navodi Haiti, gde je nedostatak jedinstvenog građevinskog propisa doveo do preko 150.000 smrti u potresu jačine 7,0 Rihtera 2010.
Magazin “Njujorker” dobio je 2015. Pulicerovu nagradu za izveštaj o “najvećoj prirodnoj katastrofi u istoriji Severne Amerike”, potencijalnom ogromnom zemljotresu koji će pogoditi severozapad Pacifika i sedam miliona ljudi u regionu koji pokriva više od 220.000 kvadratnih kilometara.
A taj veliki potres o kojem se toliko sluša je stvaran, navodi “Voks”.
Potencijalni zemljotres mogao bi da dosegne magnitudu između 8,7 i 9,2, što je veće od najvećeg očekivanog zemljotresa iz raseda San Andreas za koji naučnici očekuju najviše 8,2 Rihtera. I Japan, Novi Zeland i drugi delovi Vatrenog prstena Pacifika u redu su za velike zemljotrese. Mi ne znamo kada će nas ovi potresi pogoditi ali imamo grubu procenu prosečnog vremena između njih koja se menja od regiona do regiona.
“U našim krugovima pričamo o tom scenariju (na severozapadu Pacifika) već decenijama. Ne bih rekao da kasnimo, ali može da se dogodi u bilo kom trenutku”, rekao je Beroza.
Slično smatra i Denol. “Ovo je pretnja. Mi zaboravljamo na nju jer nismo imali zemljotres tamo već neko vreme.”
A “neko vreme”, kako primećuje “Voks”, znači više od 300 godina.
Dok se Kalifornija već dugo priprema za velike zemljotrese svojim građevinskim propisima i planiranjem katastrofe, severozapad Pacifika možda će se naći zatečenim, iako je autorka članka u “Njujorkeru” Ketrin rekao je Baroza, dodajući da nema dokaza za ovo.
