Reditelja Dejvida Linča nisu za života mnogo cijenili
Iako je za života bio cenjen među dobrim poznavaocima kinematografije, tek kada je preminuo, reditelj Dejvid Linč je dobio ono što mu je davno pripadalo – poštovanje celokupne filmske zajednice.
Tako je atipični proizvod američke filmske industrije otišao onako kako je živeo: nenametljivo, kao da nije želeo da nas opterećuje svojim umiranjem, čime je još jednom istakao kandidaturu za mesto patrijarha svih autsajdera.
Imajući u vidu da ga u radu nije pokretalo bratstvo zarade i slave, nije pripadao, prirodno, grupi omiljenih autora velikih filmskih studija i moćnih producenata.
U karijeri dugoj šest decenija, Linč je stvorio mračnu viziju užasa iz traumatičnih noćnih mora koje vrebaju ispod naizgled savršene fasade života u američkim gradovima i selendrama, zbog čega je postao jedan od najprepoznatljivijih reditelja u istoriji bioskopa. Nije bio odmetnik od Holivuda po načinu stvaranja, već po temama koje je birao. Teško je pronalazio producente za svoja dela.
Recimo, njegova dva najuspešnija, verovatno i najuticajnija filma, „Mulholland Drive” i „Plavi somot” ostvarili su zanemarljivu zaradu na bioskopskim blagajnama. U poslu u kome je novac najvažnije, često i jedino, merilo učinka, Linčov uspeh je incident. „Mulholland Drive”, za koji je nagrađen Zlatnom palmom za režiju u Kanu, zaradio je 20 miliona dolara, samo pet više nego što je u njega uloženo.
Zato ne čudi što je snimao retko. Za 50 godina karijere tek 11 celovečernjih filmova, prosečno jedan na četiri i po godine, poslednji, „Unutrašnje carstvo” (“Inland Empire”) 2006. Taj podatak ga nije obeshrabrivao. Naprotiv, bio je spokojan kao budistički monah. Na njegovom radnom stolu uvek je bilo desetak projekata u različitim fazama razvoja. Kad nije uspevao da realizuje dugometražni film, radio je kratki, snimao reklamne i muzičke spotove, video-radove.
Zato ne čudi što je snimao retko. Za 50 godina karijere tek 11 celovečernjih filmova, prosečno jedan na četiri i po godine, poslednji, „Unutrašnje carstvo” (“Inland Empire”) 2006. Taj podatak ga nije obeshrabrivao. Naprotiv, bio je spokojan kao budistički monah. Na njegovom radnom stolu uvek je bilo desetak projekata u različitim fazama razvoja. Kad nije uspevao da realizuje dugometražni film, radio je kratki, snimao reklamne i muzičke spotove, video-radove.
Poslednja tri ostvarenja: „Hotel izgubljenih duša” (“Lost Highway” 1997), „Bulevar zvezda” (“Mulholland Drive“ 2001) i „Unutrašnje carstvo” (“Inland Empire” 2006) zaokružuju celokupnu Linčovu filmografiju u kojoj triler, fantazija i misterija daju savršeni koktel koji se gustira natenane i s vremenom dobija na kvalitetu.
Ne može se bolje zaključiti tekst posvećen Dejvidu Linču od naslova kojim se magazin „Tajm” oprostio od američkog reditelja: Imamo sreće što smo živeli u njegovo vreme.
Gloria.rs
