Glavni problem današnjih humanoidnih robota je fizička ograničenost, a upravo mehanička inteligencija može omogućiti prirodnije pokrete i bolju pokretljivost
Posmatranje Atlas humanoida iz Boston Dynamicsa kako vežba ili najnovijih robota kako ubacuju veš u mašinu, lako bi vas navelo na pomisao da je robotska revolucija već stigla. Na prvi pogled deluje da je jedini izazov poboljšati AI softver do te mere kako bi ove mašine mogle da se snalaze u stvarnom svetu. Ipak, najveći igrači u industriji dobro znaju da postoji mnogo dublji i ozbiljniji problem.
Problem leži u tome što su humanoidi dizajnirani oko softverske kontrole, što dovodi do „pristupa sa mozgom na prvom mestu“ i fizički potpuno neprirodnih mašina. Atlete pokreće harmonija fleksibilnih zglobova, kičme i tetiva, dok je humanoidni robot čvrsta metalna konstrukcija sa ograničenim zglobovima.
Mehanička inteligencija kao rešenje za humanoidne robote
Zbog težine i inercije tela, roboti moraju da prave milione sitnih, energetski zahtevnih korekcija svake sekunde da ne bi pali, što ograničava trajanje baterija. Tesla Optimus, na primer, troši oko 500 vati po sekundi za jednostavno hodanje, dok čovek pri bržem hodu troši oko 310 vati, što pokazuje skoro 45% veću potrošnju energije robota za jednostavniji zadatak.
Industrija se suočava sa ozbiljnim problemom: nerealna tela zahtevaju superkompjuterski mozak i snažne aktuatorske sisteme, što čini robote težim i još zahtevnijim u smislu potrošnje energije. Tesla Optimus može da složi majicu, ali pokazuje fizičku slabost: čovek to radi bez gledanja, koristeći dodir da oseti tkaninu, dok rigidne, senzorski oskudne ruke robota zahtevaju detaljno planiranje svakog pokreta.
Atlas iz Boston Dynamicsa ima impresivan opseg pokreta, ali ne može da hoda po skliskim stenama ili kroz gustu šikaru jer telo ne može da se prilagodi. Zbog toga, uprkos godinama razvoja, ovi roboti su uglavnom istraživačke platforme, a ne realni i upotrebljivi komercijalni proizvodi.
Danas vodeće kompanije u robotici su pretežno softverske i AI firme, sa ekspertizom u računanju i optimizovanim lancima snabdevanja za precizne motore i senzore. Gradnja fizički inteligentnih tela zahteva drugačiji ekosistem proizvodnje, baziran na naprednim materijalima i biomehanici, koji još nije dovoljno razvijen za masovnu proizvodnju.
Mehanička inteligencija (MI) nastoji da reši ovaj problem dizajniranjem „pametnih“ tela koja mogu pasivno da se prilagode okolini, poput prirode koja je favorizovala inteligentna tela milionima godina. Primeri uključuju tetive zečeva koje apsorbuju udar i oslobađaju energiju, ili ljudske ruke koje se automatski prilagođavaju predmetima.
Primena ovih principa omogući će robotima da budu efikasniji i da AI mozak fokusira na strategiju i interakciju sa svetom, a ne na stalnu korekciju pokreta i ispravljanje greški.
Istraživanja pokazuju da roboti sa bolje koncipiranim oprugama na nogama ili hibridnim zglobovima mogu postići ljudski sličnu efikasnost i realnije pokrete, čime se otvara put za novu generaciju humanoidnih robota koji mogu samostalno funkcionisati van laboratorija, prenosi Science Alert.
Benchmark.rs
