Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Svetog Savu, prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja. Savindan se obeležava kao školska slava u svim srpskim školama, gde se ne odvija nastava već se seče kolač i pripređuje prigodna priredba.
Rođen kao Rastko Nemanjić
Sveti Sava je rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i mlađi brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Od oca je dobio na upravu Zahumlje, ali je njegov životni put bio drugačiji od onog koji su mu namenili roditelji. Od ranog detinjstva, pokazivao je ljubav prema knjizi i žitijima južnoslovenskih pustinjaka. Pomagao je siromašne i poštovao je monahe. Pobegao je sa dvora sa 18 godina i primio monaški čin i ime Sava. Stefan Nemanja je pokušao to da spreči, ali nije uspeo. Kasnije tokom svog života, shvatio je sinovu odluku, i sam se približivši Bogu.
Na sajtu SPC stoji:
„Stefan Nemanja, koji je monahu Savi slao bogatu materijalnu pomoć za svetogorske manastire, zamonašio se, pošto je predao presto sinu Stefanu. Kao monah Simeon, pridružio se najmlađem sinu u manastiru Vatopedu, čiji su veliki dobrotvori ubrzo postali. Oni, zatim, obnoviše napušteni i opustošeni manastir Hilandar, koji je vizantijski car Aleksije Treći predao Srbima u vlasništvo. Hilandar je sve do 18. veka bio najveća srpska škola i rasadnik naše duhovnosti, prosvete i kulture.”
Povratak u Srbiju
Sveti Sava u činu arhimandrita se 1207. godine sa moštima Svetog Simeona Mirotočivog vratio u Srbiju kako bi u manastiru Studenica pomirio zavađenu braću Stefana i Vukana. Nakon toga je radio na prosvećivanju srpskog naroda, organizaciji i razvoju SPC. Bio je prosvetitelj, duhovnik, državnik i učitelj.
„Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, 15. avgusta 1219. godine, u Nikeji patrijarh Manojlo Saranten, uz saglasnost cara Teodora I Laskarisa hrotoniše Savu za prvog srpskog arhiepiskopa. Od tada je Srpska Pravoslavna Crkva autokefalna, sa blagoslovom da srpski arhiepiskopi mogu da primaju posvećenje od sabora svojih episkopa. Iste godine, na saboru u manastiru Žiči koji je postao sedište samostalne Srpske Crkve, Sava od svojih najboljih učenika izabra i posveti nekoliko episkopa i razasla ih u eparhije širom otačastva. U Srbiji podiže mnoge crkve, manastire i škole.”
Izuzetan značaj moštiju Svetog Save
Sveti Sava je dva puta putovao u Svetu Zemlju. Godine 1234. krenuo je na drugo pokloničko putovanje, ali se u povratku upokojio u Trnovu u Bugarskoj 1235. Njegove mošti je uz najviše počasti u manastir Mileševu preneo kralj Vladislav 1237.
„Prisustvo njegovih svetih moštiju imalo je za svakog Srbina izuzetan duhovni, ali i politički značaj, a naročito u vreme turskog ropstva. Ni jedna ličnost kod Srba nije toliko utkana u svest i biće naroda kao ličnost Svetoga Save. Primer za to su ustanici u Banatu sa kraja 16. veka, na čelu sa vršačkim vladikom Teodorom. Na ustaničkom barjaku bila je izvezena ikona Svetog Save. Srbi su ustali protiv tiranije turskih vlasti, ali je ubrzo usledila odmazda. Godine 1594. na Vračaru u Beogradu, Sinan paša je na lomači spalio Savine svete mošti. Predanje kaže da su dim i pepeo sa te lomače razvejali oganj blagodati Hristove u sve srpske zemlje i u sve srpske duše.”
Na mestu gde su spaljene mošti Svetog Save sada se nalazi Hram Svetog Save.
Obiman književni rad i značajna dela
Književni rad Svetog Save je veoma obiman. Napisao je tri tipika: „Karejski tipik”, „Hilandarski tipik” i „Studenički tipik”, u svrhu organizacije manastira. Na početku „Studeničkog tipika” opisao je život ktitora tog manastira Stefana Nemanje. „Žitije Sv. Simeona” se kasnije izdvojilo i osamostalilo i smatra se najvažnijim delom Svetog Save. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija (biografija) srpskih vladalaca i svetaca.
Sveti Sava je napisao i dela: „Služba Svetom Simeonu”, „Poslanica igumanu Spiridonu” (prvo sačuvano privatno pismo u srpskoj književnosti), „Ustav za držanje „Psaltira” i „Nomokanon” ili „Zakonopravilo” (obiman zbornik crkvenih i svetovnih zakona i propisa), „Sinodik pravoslavlja”, „Nomokanunac” (mali Nomokanon),„Sveta slovesa Svetoga Save”, „Blagodarna molitva za cara Kalojana”, „Zaveštanje saboru otačastva svoga”, „Predsmrtno zaveštanje Svetoga Save”, „Pohvala Svetom Simeonu”, kao i mnoge poslanice i besede.
Himna Svetom Savi
O životu Svetog Save pisali su Teodosije i Domentijan, ali postoje i mnoge izdvojene priče, legende, besede i pesme inspirisane njegovim likom i delom.
Pretpostavlja se da je „Himna Svetom Savi” nastala ili krajem 18. veka ili u periodu 1804‒1817. godine. Originalan rukopis nije sačuvan, nego samo prepis iz 1832, a autor je ostao nepoznat.
Na sajtu Hrama Svetog Save stoji:
„Svetosavska himna je prva srpska himna novog veka, budući da u ranijim vremenima takav žanr nacionalne himne nije bio poznat. Autor teksta je nepoznat. Na osnovu teksta himne u kojem se od srpskih zemalja pominje Srem, i na osnovu analize stila teksta pretpostavlja se da je nastala u Sremu i da je njen pisac bio monah. Pripisivana je dugo Vasi Živkovići, svešteniku iz Novog Sada, verovatno po inerciji, jer je on autor i drugih himni. Kao autori su pominjani još i Pavle Stamatović, Jovan Grigorijević, obojica sveštena lica. Prvi notni zapis Svetosavske himne zabeležio je Kornelije Stanković 1858. godine posle proslave Svetog Save u Beču. Kasnije su svoje muzičke verzije uradili Mokranjac, Jenko i Krstić.”
Velikan iz prošlog veka, Sveti Vladika Nikolaj, kaže o velikanu iz 12.veka: “Bio je drag ali neustrašiv, lep ali skroman, vrlo dinamičan ali smiren, društven ali ipak usamljen…”
Kao mladić, zamonašio se u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon, gde je dobio ime Sava. U Srbiju se vratio 1208. godine kako bi pomirio zavađenu braću. Takođe, 1219. godine ubedio je Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost srpske crkve sa statusom arhiepiskopije.
Danas pričati o nezavisnosti (autokefalnost) Srpske Pravoslavne crkve je nešto što se podrazumeva, a izvojevao je onaj koji je ostavio svoj dom i žrtvovao se da bi njegovom narodu bilo bolje. Imao je prilike da poseduje svo blago, ali odrekao se vlasti koju mu je otac namenio.
U vremenima kada nam rade o glavi ne bi li izbrisali rodni, nacionalni i svaki drugi identitet, važno je pomenuti Savine zasluge u formiranju države i identiteta srpskog naroda.
Kako ističe Sveti vladika Nikolaj Velimirović, Savin nacionalizam obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Centar svega Svetosavskog nacionalizma čini narodna crkva. Ona je kao duh koji oživljava ceo narodni organizam, osvetljavajući, zagrevajući i sjedinjujući jednom verom, jednom nadom i jednom ljubavlju.
Patrijarh srpski Porfirije ume da kaže da sve ono što je dobro u našem narodu – dobro je od Svetog Save, najumnijeg i najlepšeg sina srpskog roda.
Tragovi Svetog Save u Svetoj zemlji
Sveti Sava je dva puta bio na hodočašću na Hristovom grobu u Jerusalimu, 1229. i 1234. godine i ostavio duboki srpski trag.
Prvo hodočašće Rastka Nemanjića, koje je usledilo deset godina posle sticanja autokefalnosti srpske crkve, predstavljalo je važnu diplomatsku misiju za srednjovekovnu srpsku državu. U povratku sa drugog hodočašća, upokojio se u bugarskom gradu Trnovu (1235. ili 1236. godine, prema različitim izvorima).
Sveti Sava je izgradio manastir Časnog krsta nedaleko od Jerusalima, na mestu gde je, po predanju, niklo drvo od kojeg je izrađen krst na kome je Hristos raspet, otkupio je od Đenovljana Crkvu Svetog Georgija u Akri, kupio zemlju na Sionskoj gori, podigao manastir Kalamon (danas Svetog Gerasima).
Na prvom hodočašću, Sveti Sava kupio kuću Jovana Bogoslova u kojoj je Soba tajne večere – jevanđeljska “gornja soba” u kojoj je Gospod apostolima oprao noge, a zatim, na poslednjoj večeri, ustanovio euharistiju (Svetu Tajnu Pričešća). U ovoj kući Gospod se posle vaskrsenja, javio apostolima, obećao silazak Duha Svetoga …. U istoj kući, ispod ove sobe je i Davidov grob. Kuću je Sveti Sava kupio od Saracena i tu sazidao crkvu Svetog Jovana – da bi krstaši u potonjim ratovima – porušili i kuću i crkvu, a franjevci kasnije podigli baziliku. Pri povratku iz Svete zemlje, pre nego što se ukrcao na brod u luci Akr, Sveti Sava kupuje crkvu Svetog Đorđa i poklanja je kao metoh Lavri Svetog Save Osvećenog.
Ostvareno proročanstvo svetitelja iz Kapadokije
Njegovom prvom posetom manastiru Svetog Save Osvećenog, za koga i danas važi da je mesto najstrožeg monaškog posta, Mar Sab, u Judejskoj pustinji, ostvarilo se, priče kažu, proročanstvo ovog svetitelja iz Kapadokije.
Kada je Sava Srpski kročio u manastirsku crkvu, sa postolja na kome je stajalo palo je žezlo Svetog Save Osvećenog, koje se nije pomeralo od njegovog upokojenja 532. godine. Sutradan se desilo isto.
“Onda se neko setio amaneta Svetog Save Osvećenog da njegovo žezlo – patericu (pastirsku palicu) predaju arhijereju carskog roda i istog imena kada jednog dana dođe sa Zapada”, piše jerej Jovan Plamenac. Ovo žezlo, kao i dve ikone za koje su svi Srbi čuli, Mlekopitateljnica i Trojeručica, koje je prvi srpski arhiepiskop takođe dobio od monaha ovog manastira, danas se nalaze na Svetoj Gori.
Crkve i zadužbine koje je podizao u Svetoj zemlji, Sveti Sava je ostavljao kao metoh upravo lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su 130 godina upravljali srpski monasi i kod koga se i danas nalazi jedna kula Nemanjića.
Srebrno žezlo koje je Sveti Sava dobio u Jerusalimu je bilo u manastiru Mileševa, da bi, zbog sigurnosti, sredinom 16. veka preneto u riznicu manastira Svete Trojice kod Pljevalja, a potom vraćeno u Mileševu. To je jedini sačuvani lični predmet Svetog Save.
Vernici često znaju da kažu da ono što je iz Mileševe odneto u ovu svetinju mora biti i vraćeno. Tako su, prema istorijskim izvorima, iz priprate manastira odnete mošti Svetog Save – Turci su ih odneli i spalili na Vračaru.
Leva ruka svetitelja, jedna od najvećih relikvija Srpske pravoslavne crkve, spasena je i vraćena u Mileševu, a prošle godine preneta je iz starog drvenog kivota u novi. Ruka se čuva u oltaru manastira i iznosi na poklonjenje vernicima.
Mnogi od njih svedoče da su molitvama nad rukom Svetog Save bili isceljeni, a ponajviše bračni parovi koji dugo nisu mogli da dobiju potomstvo.
Svetosavska književnost i umetnost
Sveti Sava je ušao u narodnu tradiciju, kroz književnost, narodne pesme ali zavet, koji je iza sebe ostavio. Bio je prvi, koji je utvrdio kult ličnosti, kada je kao svetogorac preneo mošti svoga oca, monaha Simeona (Stefana Nemanje) u Srbiju.
Najlepše, najvažnije i glavno književno delo Svetog Save je “Žitije Svetog Simeona”. U njemu je Sava opisao život oca Stefana Nemanje koji se odriče prestola i odlazi u manastir.
Legende o Svetom Savi važan su deo srpske narodne tradicije i folklora. Sveti Sava se u ovim pričama javlja kao mudrac i učitelj koji svoja znanja i mudrosti prenosi na naredna pokoljenja. Legende o Svetom Savi pune su važnih poruka koje uče ponašanju u skladu sa vrlinom.
Ulazi li greh na usta?
Počeo neki čovek da zida kuću, pa kad ču da je u selo došao Sveti Sava, zamoli ga da dođe i Sveti Sava očita molitvu, da bi posao što bolje završio.
Ode Sveti Sava kod njega, kad ima šta da vidi: Domaćin sprema meso za ručak, kao da nije post.
“A znaš li ti, domaćine, da je sad post?”
“A, greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta!”, samo odmahnu rukom ovaj.
“Ko te to nauči?”
“Neki čovek. Još je rekao da to u Svetom Pismu piše i da je sam Hristos to rekao!”
“Dobro”, reče Sveti Sava. “Neka ti je sa srećom nova kuća! Temelj si stavio. Sad baci, kako bilo, jednu ciglu na njega pa se useli i u zdravlju da živiš u kući doveka!”
“Šta to pričaš, čoveče Božji, za kuću su potrebne sve cigle, a ne samo jedna! A i one moraju da budu stavljene ravno, u četiri zida, strogo po propisu, a ne bačene bilo kako, inače ništa nema od kuće!”
“E, sinko moj, tako je i sa pobožnim životom! Ako neko hoće da se spase nije dovoljno da zna samo jednu rečenicu iz Svetoga Pisma, pa i nju iskrivljeno i naopako, nego sve! Na mnogo mesta u Svetom Pismu sam Hristos govori da je post neophodan i da se bez posta ne možemo spasti!”
Sveti Sava i dva suparnika
Zauzeo seljak seljaku komad zemlje, a oštećeni došao Svetom Savi na žalbu. Kad je Sveti Sava čuo i razumeo žalbu, pozove otmičara i posavetuje ga, da na lep način vrati zauzetu zemlju svome susedu i da se pomire, pa da žive kao rođena braća.
Kad ovaj nikako nije hteo na to da pristane, onda ga Sveti Sava odvede u jedan plodni kraj zemlje, pa mu reče: “Kad hoćeš da imaš što više zemlje, onda evo ti; idi, i koliko god budeš danas opkolio zemlje u ovom pustom plodnom kraju, toliko će tvoje biti; samo pazi dobro, da mi u zalazak sunca budeš tačno na ovome mestu, odakle polaziš, inače na tebi glave neće biti.”
I zape otimač i grabljivac. Zape da trči oko lepog imanja, iz petnjih žila. Te hajde da opkoli i ovu lepu livadu, pa i ovaj veliki gaj, pa i ovaj voćnjak, pa i onaj vinograd, pa ovu njivu, pa onaj pašnjak, pa ovo pa ono… I tako je siromah, bez duše, trčao gladan i žedan, bez odmora, vas dugi letnji dan. Sunce je već počelo za brda da zapada, a on je, bednik, još opkoljivao travokosne makve i guste jelake. A kad je već bio blizu mesta, odakle je pošao, sunce je već bilo zašlo. Od velikog umora, on je pao i izdahnuo, ne došavši do belege odakle je potrčao.
Svetitelj zaustavio snažne talase
Prilikom drugog Hodočašća u Svetu zemlju dogodilo se čudo na moru.
Naime, jednog dana se podiže na moru strahovita bura; talasi su zapljuskivali lađu, krmanoš i lađari izgubiše svaku nadu na spasenje. I svi u lađi, plačući od straha i bespomoćnosti, priđoše k Svetome zapomažući: “Vidi oče, kako propadamo, ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt”.
Sveti im na to reče: “Čeda moja, molite se sa mnom Bogu, čije smo sazdanje. Jer ja sam čovek grešan, pa vas zbog mene i snađe ovo zlo”.
Strah je bio sve veći, ali se svetitelj tajno molio, a potom naredio svojim učenicima da ga drže, i svima na lađi naložio da prestanu sa plačem i da prizivaju Gospoda, vapijući: “Gospode, pomiluj!”.
Posle iskrene molitve vetrovi vetrovi i more su se smirili, talasi slegli, sinulo Sunce i nastade tišina velika. A svi u lađi, videvši kako svetitelj rečju svojom ubrzo ukroti more i vetrove, biše zaprepašćeni čudom, i slavili Boga koji je takvu vlast dao ljudima. I pavši k nogama svetiteljevim, pokloniše mu se, nazivajući ga Božjim čovekom i Božjim ugodnikom. A Sveti, sa mnogim suzama zahvaljujući Bogu zbog Njegovih darova, govoraše im: “Vas radi, čeda, Bog tako i ubrzo pokaza milost Svoju prema nama. Jer vaša vera prema meni grešnom, i moje molitve Bogu, pomogoše da se dobije ono što je iskano. Stoga svi zajedno proslavimo Boga, i ne zaboravljajući Njegovo milosrđe koje sada pokaza prema nama, neka ubuduće vodimo život ugodan Njemu”.
Nebeska liturgija
Sveti vladika Nikolaj je napisao pesmu “Nebeska liturgija” u kojoj kroz razgovor Svetog Save i Boga predskazuje šta će biti sa Srbima.
Što je vladika Nikolaj Velimirović napisao još za života, a objavljeno tek 1991. godine, kao da se danas ostvaruje.
Gotovo proročki je opisao kroz kakve nevolje će proći srpski narod, ali da se neće setiti “živoga Boga”.
U ovoj poemi Sveti Sava plače nad sudbinom Srbije i moli Boga, Presvetu Bogorodicu i sve svete da se smiluju nad tužnom srpskom sudbinom. Posle potresnih molitava i stradanja kroz koje je prošao naš narod, Bog je uslišio Savine molitve, koji nastavlja da služi Nebesku liturgiju, dok “sa zemlje grmi ko oluja, to Srbija kliče-Aliluja! Blago majci koja Savu rodi”.
