U mnogim kulturama započinjanje razgovora sa strancem je obavezno, smatra se osnovnom kulturom. Međutim, u Švedskoj to nije slučaj. Šveđani smatraju da je neformalni razgovor nepotreban, jer se razgovor koristi za razmenu stvarnih i smislenih informacija.
Šveđani smatraju da je neobavezan razgovor uzaludan i nazivaju ga “kallprat” – hladni razgovor ili “dodprat” – mrtva priča. Kako bi izbegli da dospeju u ovakve situacije, mnogi Šveđani su razvili veštinu izbegavanja kontakta očima i sa strancima i sa poznanicima.
Umesto da pričaju, oni gledaju svoje telefone ili izloge na ulicama. Za Šveđane, svrha razgovora je razmena značajnih informacija, a besmisleno brbljanje jednostavno nije neophodno.
To ide toliko daleko da su u Luleou, glavnom gradu najsevernijeg okruga Švedske, stanovnici pokrenuli kampanju „Sag hej“ (Sai hello) u kojoj se pozdravljaju na ulici, navodi BBC.
Grad se nalazi toliko severno da stanovnici imaju samo tri sata sunčeve svetlosti tokom zime. To svakako doprinosi njihovoj rezervisanosti. U stvari, poznato je da ljudi u Luleju toliko malo govore jedni s drugima da se reč „da“ često zamenjuje oštrim udahom.
Izvan Lulea, stranci u Švedskoj koji pokušavaju da započnu neformalni razgovor sa prodavcem ili konobarom, čak i uz lokalni pozdrav “hej”, verovatno će biti dočekani monotonim “hej” kao odgovor.
Stručnjaci kažu da se to dogodilo zato što je Švedska slabo naseljena zemlja u relativno velikom pejzažu. Ljudi su vekovima korišćeni da zaista retko razgovaraju sa onima izvan svog neposrednog kruga.
Prema drugom tumačenju, averzija prema ćaskanju mogla bi biti povezana sa relativno niskim nivoom imigracije u Švedsku do 1960-ih. Minimalna izloženost drugim kulturama doprinela je tome da je realno malo verovatno da će Šveđani prihvatiti ovu očigledno „nešvedsku“ praksu.
Međutim, uprkos svojoj naizgled hladnoj spoljašnjosti, Šveđani će skoro uvek biti ljubazni i prijateljski raspoloženi, iako očigledno na drugačiji način od onih iz „pričljivijih“ kultura.
