Američko-izraelski udari potresaju glavne iranske gradove, mesta povezana sa iranskim rukovodstvom i područja gde se nalazi vojna infrastruktura, ali stručnjaci su saglasni da se Iran ne može „osvojiti“ vazdušnim napadima. Zbog toga je, kako je objavio niz američkih medija, vlada na čelu sa predsednikom Donaldom Trampom navodno u razgovorima sa kurdskom manjinom koju želi da naoruža kako bi pokrenula pobunu iznutra i otvorila još jedan front u borbi za rušenje iranskog režima.
Kurdi nisu jedina iranska manjina.
– Iranske provincije, periferija zemlje, dom su raznolikih i istorijski „nemirnih“ etničkih grupa – objašnjava autorka think-tanka RUSI, Burdžu Ozčelik.
Ovo su tri moguća scenarija za Iran
Iako je iransko stanovništvo većinski persijsko, u zemlji žive velike azerbejdžanske i kurdske populacije, kao i Luri, Arapi, Baluči i Turkmeni, i to u „pograničnim područjima koja se nalaze uz trgovačke rute, krijumčarske koridore i energetsku infrastrukturu“.
– Režim već dugo koristi strah od raspada Irana kako bi mobilisao lojalnost, suzbio neslaganje i odupro se spoljnim mešanjima. Pokušaće to ponovo, ali ovog puta sposobnost centralne vlasti da zadrži kontrolu nad periferijom mogla bi biti znatno oslabljena – objašnjava Ozčelik. Izveštaji da CIA naoružava Kurde i izjave iz kurdske populacije da čekaju, doslovno, „čisto nebo“, u najmanju ruku će uznemiriti režim u Teheranu, koji je ionako uzdrman ubistvom niza lidera.
Dva grada pod kontrolom demonstranata
Kada su pre samo nekoliko meseci protesti protiv režima, izazvani ekonomskim problemima, postali masovni, dva grada su nakratko pala pod kontrolu demonstranata – Abdanan i Malekšahi.
Abdanan se nalazi u provinciji Ilam u zapadnom Iranu, blizu granice sa Irakom, a Malekšahi je udaljen oko 100 kilometara. U oba grada većinsko stanovništvo čine Kurdi i Luri. Sukobi su izbili tokom sahrane Faresa Age Mohamadija. Prema lokalnim izveštajima, kada su demonstranti preplavili Abdanan, policija je počela da im se pridružuje.
Kurdima nije dozvoljena autonomija, iako im je obećavana uoči revolucije 1979. godine, pa su njihove organizacije nastavile oružanu borbu. Ipak, nije tačno tvrditi da su svi Kurdi protiv režima. Jedan primer je posebno upečatljiv: ajatolah Alireza Arafi, član tročlanog državnog rukovodstva Irana, potiče iz plemena Lak, čiji su pripadnici šiitski Kurdi.
Većina iranskih Kurda živi na severozapadu zemlje, poznatom i kao Rojhilat (roj znači sunce, a hilat izlazak). Američki predsednik računa na to da će obećanje o stvaranju šire autonomije biti dovoljno da motiviše hiljade boraca da krenu u sukob sa Revolucionarnom gardom.
Zbog toga je, šest dana pre prvih američko-izraelskih udara na Iran, u Erbilu potpisan sporazum o stvaranju Koalicije političkih snaga iranskog Kurdistana (CFPKI). Grupe koje su decenijama bile podeljene ideologijom – od marksističko-lenjinističkog PJAK-a do konzervativnog PDKI-ja i islamističkog Kabata – odjednom su se našle za istim stolom. Ipak, čak i ako krenu u napad, problem je što su kurdske milicije majstori gerilskog ratovanja u planinama, ali nemaju kapacitete za kontrolu velikih gradova, a kamoli za vođenje oklopno-mehanizovanih operacija u ravnici.
Oni su Trampova glavna nada, borci koji „gledaju smrti u oči“, ali u celoj priči postoji problem.
Pobunjeničke aktivnosti moguće širom zemlje
Postoji mogućnost da Kurdi zapravo treba samo da „vežu“ iranske trupe na severozapadu kako bi se izazvao kolaps u Teheranu. Trenutno, međutim, nema dokaza da u Iranu postoji opozicija dovoljno jaka da sruši režim. Još je manje onih koji bi Kurdima dozvolili autonomiju; tome se protivi čak i Reza Pahlavi, sin poslednjeg šaha. Ne treba isključiti ni faktor Turske, koja sa zabrinutošću posmatra razvoj situacije sa druge strane svoje granice.
Pobunjeničke aktivnosti moguće su i u drugim delovima zemlje. Provincije Sistan i Balučistan, uz granicu sa Pakistanom, strateški su važne, ali potpuno zapostavljene i nerazvijene, pa bi se mogle pokazati kao još jedna slaba tačka. U toj regiji deluju militantne sunitske frakcije koje, ohrabrene, izazivaju zabrinutost u Pakistanu sada kada je Revolucionarna garda zauzeta na drugim mestima. Azeri se, pak, smatraju „lojalnom“ manjinom.
Prema Ozčelik, ako vojni udari dovedu do „fragmentacije elite“, to bi moglo rezultirati pobunjeničkim „džepovima“, ekonomskim aktivnostima povezanim sa ilegalnim poslovima i fragmentiranim suverenitetom. Ukratko, „ako režim ne zadrži monopol nad upotrebom sile, kontrola nad celom teritorijom možda neće opstati“.
