Osmоčasovno radno vreme, koje je Nemačka uvela u novembru 1918. godine, našlo se pod znakom pitanja nakon 108 godina.
Međutim, tri nedelje nakon što je kancelar Fridrih Merc reformu Zakona o radnom vremenu proglasio „odavno potrebnom“, jer je, prema njegovim rečima, već trebalo da bude sprovedena, nacrt zakona još uvek nije stigao do vlade. Koalicija demohrišćana i socijaldemokrata i dalje ne može da se dogovori o tome kako bi trebalo da izgleda radni dan duži od osam sati, piše Indeks.
Merc je dao ton raspravi 13. oktobra, na Danu poslodavaca u Berlinu, navodeći primer kompanija u kojima ljudi rade po 12 sati, „tri puta nedeljno i gotovo“. Dodao je da radni dan duži od osam sati „ne predstavlja eksploataciju“. Prema njegovom mišljenju, to može biti dobra prilika i za kompanije i za zaposlene da fleksibilnije organizuju radno vreme.
Na tom skupu trebalo je da govori i ministarka rada Barbel Bas, ali je dan ranije podnela ostavku na funkciju ministarke i kopredsednice SPD-a. Kao razlog navela je smrt pastorke, ali i javne napade, između ostalog i iz redova koalicionog partnera. Upravo je njeno ministarstvo zaustavilo reformu na pola puta.
Kontroverzan predlog
Suština spora nalazi se u jednoj rečenici koalicionog sporazuma – stranke su se obavezale da uvedu mogućnost nedeljnog umesto dnevnog ograničenja radnog vremena. Prema važećem zakonu, radno vreme iznosi osam sati dnevno, a može da traje najviše deset sati pod uslovom da se u periodu od šest meseci, odnosno 24 nedelje, u proseku zadrži osmočasovno radno vreme.
Zakon predviđa šest radnih dana, od ponedeljka do subote, pa iz toga proizlazi maksimalna granica od 48 radnih sati nedeljno. Između dva radna dana obavezan je odmor u trajanju od 11 sati.
Nacrt zakona koji je ministarstvo predstavilo u junu zadržao je osmočasovno radno vreme kao pravilo. Nedeljni maksimum bio bi dozvoljen samo ukoliko se socijalni partneri o tome dogovore kolektivnim ugovorom i ako se posebnim pravilima obezbedi da zdravlje zaposlenih ne bude ugroženo. Pritom bi se moralo poštovati prosečno radno vreme od 48 sati nedeljno u periodu od 12 meseci.
Poslodavci ogorčeni
Nacrt zakona predviđa i obavezno elektronsko evidentiranje radnog vremena. Kompanije sa manje od 250 zaposlenih imale bi dve godine za prilagođavanje, one sa manje od 50 zaposlenih pet godina, dok bi poslodavci sa najviše deset radnika bili trajno izuzeti od obaveze elektronskog evidentiranja.
Koliko bi najviše sati bilo dozvoljeno raditi tokom jednog radnog dana? Brojka od 13 sati, koja se često pominje, zapravo predstavlja vreme koje preostaje kada se od 24 sata oduzme obavezni odmor od 11 sati. Od toga treba oduzeti i propisane pauze – 45 minuta za rad duži od devet sati.
Poslodavci su nacrt dočekali sa velikim nezadovoljstvom. Predsednik njihovog udruženja BDA, Rajner Dulger, izjavio je: „Nacrt je prepun nepoverenja prema poslodavcima i njihovim zaposlenima.“
Oliver Zander, direktor udruženja metalurške industrije Gesamtmetall, ocenio je da to nije reforma, već „skup maksimalističkih zahteva“.
Glavni prigovor odnosi se na činjenicu da kolektivni ugovori u Nemačkoj obuhvataju tek oko polovinu zaposlenih, što znači da druga polovina ne bi imala nikakve koristi od reforme.
I sindikati odbacuju predlog
S druge strane, sindikati odbacuju bilo kakvu promenu.
Predsednica Saveza nemačkih sindikata (DGB) Jasmin Fahimi tvrdi da poslodavcima nije stalo do usklađivanja porodičnog i poslovnog života, već do veće kontrole nad radnim vremenom zaposlenih.
Prema anketi DGB-a, 98 odsto zaposlenih prihvata ovakve izmene, ali ne želi da radi nakon 19 časova.
Silke Cimer iz rukovodstva sindikata Verdi smatra da je postojeći zakon jedan od najvažnijih propisa za zaštitu zaposlenih i da ne bi trebalo da bude menjan. Odbacuje čak i ograničavanje primene novih pravila na kolektivne ugovore, iako bi takvo rešenje moglo da poveća broj zaposlenih obuhvaćenih tim ugovorima.
Argumenti protiv dužeg radnog dana ne dolaze samo iz sindikata. Prema istraživanjima, rizik od nezgode na radnom mestu ili tokom povratka kući nakon 12 sati rada dvostruko je veći nego nakon osam sati.
U anketi Instituta WSI gotovo tri četvrtine ispitanika izrazilo je strah od negativnih posledica rada dužeg od deset sati. Udruženje lekara Marburger Bund upozorava na rizike po bezbednost pacijenata.
Fondacija Hans Bekler otišla je i korak dalje, upozoravajući na opasnost po demokratiju – osobe koje rade duže od osam i po sati dnevno znatno ređe učestvuju u političkom, volonterskom i društvenom životu.
Sve je sada u rukama novog ministra
Sada je sve u rukama Aleksandera Švajcera, novog ministra rada. On se još nije izjasnio o ključnom pitanju – da li će zadržati ograničenje prema kojem bi novi model mogao da se primenjuje samo na osnovu kolektivnih ugovora.
Ranije je, međutim, istakao da je Nemačka samo tokom 2023. godine imala 1,3 milijarde prekovremenih radnih sati, poručivši da su „potrebni fleksibilni modeli koji moraju da odgovaraju životu ljudi“. Problem, dakle, ne vidi u nedovoljnoj količini rada, već u njegovoj neodgovarajućoj organizaciji.
Zamenik predsednika stranke Levica, Luiđi Pantisano, već ga je pozvao da odbrani dnevno ograničenje radnog vremena. Švajcerov stranački kolega Dirk Vize, parlamentarni sekretar SPD-a, pokušava da smiri tenzije. Prema njegovim rečima, koalicionim sporazumom nije predviđeno ukidanje zakona, već uvođenje nedeljnog maksimuma uz obavezno digitalno evidentiranje radnog vremena, kako bi se sprečio neplaćeni prekovremeni rad.
Za sada se dogovor ne nazire. Koalicioni odbor je početkom jula usvojio paket od 34 mere, ali se radno vreme nije našlo među njima. Demohrišćani i socijaldemokrate i dalje imaju različite stavove i o nedeljnom maksimumu i o obaveznom evidentiranju radnog vremena.
Prioritet novog ministra je reforma penzionog sistema, pa analitičari ne očekuju da će se, pored toga, upustiti i u raspravu o radnom vremenu. Do tada ostaje na snazi stari zakon. Poslodavci ne mogu da se pozivaju na koalicioni sporazum niti na nacrt ministarstva kako bi prekoračili postojeća ograničenja.
Osmočasovno radno vreme, staro 108 godina, za sada ostaje na snazi – ne zato što ga neko brani, već zato što koalicija ne može da se dogovori o tome kako da ga ukine.
