Širom Evrope, nacionalno-konzervativne partije ostvarile su velike pobede na nedavnim izborima, dok njihova popularnost u istraživanjima javnog mnjenja raste.
Nezadovoljni glasači im prilaze u velikom broju, a pojedini liberalni posmatrači već govore o “cunamiju desnice” u Evropi.
Establišment je godinama pokušavao da spreči partije desnice da dođu na vlast, ali stvari se sada menjaju, piše u autorskom tekstu za “Amerikan konzervativ” nemački novinar Diter Stajn.
U Italiji je desničarska vlada na vlasti od prošle jeseni, dok su partije desnice u usponu širom kontinenta, od Nemačke, Francuske i Španije, preko skandinavskih zemalja do Centralne i Istočne Evrope. Politika formiranja “sanitarnog kordona” oko njih, kako bi se sprečile da dođu na vlast, nalazi se pred pucanjem.
Glavni razlog uspona desnice u Evropi je nezadovoljstvo imigracionom politikom, kao i rast cena. Većina desničarskih partija je skeptična prema Evropskoj uniji, ali se njihovi pogledi na spoljnu politiku često razlikuju – stavovi prema Rusiji i Ukrajini doveli su do podela, navodi nemački novinar.
Nemačka – najslikovitiji primer jačanja desnice
Verovatno najupečatljiviji rast desnice zabeležen je u Nemačkoj, u kojoj do pre desetak godina nije ni postojala politička opcija desno od Demohrišćanske partije (CDU) tadašnje kancelarke Angele Merkel. Njena odluka da se okrene ka levici, a pogotovo da prihvati više od milion imigranata sa Bliskog istoka, dovela je do pada popularnosti njene partije i stvorila je prostor za pokretanje nove političke opcije.
Taj vakuum popunila je Alternativa za Nemačku (AfD), osnovana 2013. godine, koja je i pored činjenice da se našla na udaru svih ostalih partija uspela da ostvari dobar izborni rezultat i uđe u nemački Bundestag. AfD je iskoristila krizu u Nemačkoj kako bi izbila na drugo mesto u anketama, sa podrškom oko 20 odsto birača, u trenutku kada četiri petine njih smatra da vlada kancelara Olafa Šolca ne radi dobar posao.
Jačanje desnice izazvalo je histeriju u ostalim partijama. One su “zamalo dobile moždani udar” nakon što je AfD odneo pobedu na izborima u okrugu Zonenberg, na istoku Zemlje, piše Stajn, dok ih nemačke obaveštajne službe posmatraju zbog “mogućeg ekstremizma”.
Stigmatizacija od zvaničnika je, ipak, postala tupo oružje, glasače više nije briga šta oni pričaju.
CDU se sada nalazi u teškoj poziciji. Oni su rekli da će poštovati “sanitarni kordon” i da neće sarađivati sa desnicom. Ipak, takvu politiku je sve teže održati, pogotovo na prostoru nekadašnje Istočne Nemačke, u kojoj AfD uživa podršku četvrtine, a možda i trećine svih glasača.
Desnica postaje sve prihvatljivija
Strategija isključivanja partija desnice osuđena je na propast u susretu sa političkom realnošću. Kada neka partija u demokratskom sistemu postane dovoljno popularna, nemoguće ju je u potpunosti isključiti iz procesa donošenja zakona, pa i same izvršne vlasti.
To možemo da vidimo u Francuskoj. Istraživanja pokazuju da je Marin le Pen danas najpopularnija političarka u toj zemlji, ispred predsednika Emanuela Makrona, koji se često percipira kao elitista, previše udaljen od običnog čoveka. Francuska se sada suočava sa nasiljem i neredima u predgrađima, u kojima uglavnom žive imigranti afričkog i arapskog porekla. Rasni nemiri nedavno su buknuli u Parizu, Marselju, Lionu i drugim mestima širom zemlje, navodi nemački novinar.
Nasilje i anarhija na ulicama pokazuju da Marin le Pen ima pravo kada kaže da postoje ogromni problemi sa politikom imigracije i integracije. U trenutku široko rasprostranjenog pesimizma Le Penova bi mogla da odnese pobedu na narednim izborima.
Pokušaji “izolacije” desnice nisu uspeli ni u Švedskoj gde su, nakon godina ratova između imigrantskih narko-bandi sa gotovo svakodnevnim pucnjavama i eksplozijama, glasači nezadovoljni blagim zakonima o imigraciji podržali partiju Švedskih demokrata. Kako bi postali prihvatljiviji za druge partije, oni su ublažili svoju retoriku i program – što je dovelo do pucanja “sanitarnog kordona”.
Oni su napravili značajan iskorak na prošlogodišnjim izborima, a aktuelna vlada zavisi od njihove podrške u parlamentu. Slična situacija dogodila se i u obližnjoj Finskoj, gde je desničarska Partija Finaca prošlog meseca postala deo vladajuće koalicije.
Najveći uspeh nesumnjivo je napravila aktuelna italijanska premijerka i predsednica partije Braća Italije Đorđa Meloni, koja je prošle jeseni postala prva žena na čelu italijanske vlade i od tada predvodi iznenađujuće stabilnu koaliciju.
Iako levica pokušava da je ocrni nazivajući je “postfašistom”, pametna, izdržljiva i šarmantna Melonijeva stekla je široku popularnost zbog svoje borbe protiv “vouk” ideologije, njihovih ideja socijalnog inženjeringa i LGBT propagande, navodi Stajn. Njena partija je danas daleko najpopularnija u Italiji, a njena vlada spaja tradicionalni konzervativizam sa čvršćim stavom prema ilegalnim migracijama.
Nedavna odluka EU da ojača borbu protiv ilegalnih migracija na Mediteranu pokazuje promene u konsenzusu, ono što je nekada bio zahtev “krajnje desnice” danas je normalno.
Španija je najnoviji primer države koja bi mogla da skrene udesno. Konzervativna Narodna partija (PP) odnela je pobedu na nedavnim regionalnim izborima, dok je desničarska partija Voks, osnovana 2013. godine, povećala broj poslanika u regionalnim parlamentima. Socijalistički premijer Španije Pedro Sančez bio je primoran da raspiše vanredne izbore, a pobeda desnice i koalicija PP i Voksa danas deluje kao sasvim realan ishod.
Iako ih levica optužuje da “vode politiku iz vremena diktature Franciska Franka”, Voks je sada postao društveno prihvatljiv i treća po popularnosti partija u Španiji.
Šta koči jedinstvo evropske desnice?
Svi ovi primeri ukazuju na rađanje jedne nove “konzervativne” ili “desne internacionale”. To je postalo posebno upečatljivo tokom Konzervativne akcione političke konferencije (CPAC), održane u Budimpešti u maju. Njoj je prisustvovalo više od 600 konzervativaca iz Evrope i Severne Amerike, koji su u mađarsku prestonicu došli kako bi pronašli zajednički jezik, navodi autor.
Mađarski premijer je konferenciju otvorio govorom koji je bio nazvan “Ne migraciji, ne rodu (rodnoj ideologiji), ne ratu”.
Na evropskoj desnici postoji konsenzus kada je reč o protivljenju masovnim migracijama i “rodnoj ideologiji”. Ipak, šta bi tačno značilo “ne ratu” ostalo je nejasno. Orban nije precizirao kako bi okončao sukob u Ukrajini, a to je jedno od ključnih semena razdora koje u ovom trenutku sprečavaju formiranje prave “desne internacionale”.
Partije evropske desnice nisu uspele da formiraju jedinstvenu grupaciju u Evropskom parlametnu, već su podeljeni u dve (ponekad zavađene) frakcije: Evropske konzervativce i reformiste (ECR) i Identitet i demokratija (ID). Tu je i Orbanov Fides, koji se ne nalazi ni u jednoj grupi od kada je 2019. izbačen iz Evropske narodne partije (EPP).
Sve ove partije se protive formiranju evropske superdržave koja bi zamenila nacionalne države, ali i socijalnom inženjeringu koji sprovodi levica. Ujedinjeni, oni bi mogli da postanu druga po veličini partija u Evropskom parlamentu, iza samo EPP-a.
Ipak, takvo jedinstvo malo je verovatno, smatra Stajn. Između tih partija postoje velika neslaganja, a u ovom trenutku ona su najvidljivija kada je reč o sukobu u Ukrajini.
Neke desničarske partije su čvrsto posvećene NATO-u i slede američko rukovodstvo u spoljnoj politici. Poljska vladajuća partija PiS, koja se zalaže za naoružavanje Ukrajine u borbi protiv Rusije, najbolji je primer.
S druge strane, mađarski premijer Viktor Orban odbija da pruži otvorenu podršku Ukrajini, u čemu ga prate partije poput nemačkog AfD-a, koje se plaše da bi to dovelo do eskalacije sukoba i uvlačenja Evrope u rat, navodi nemački novinar.
Neke struje na desnici takođe gaje otvorene simpatije prema Rusiji, a mnogi od njih smatraju da je podrška Ukrajini postala isuviše tesno povezana sa “vouk” i globalističkom ideologijom Bajdenove administracije. To je posebno naglašeno u Nemačkoj, u kojoj su liberalni Zeleni “pacifisti” postali najratobornija stranka u zemlji.
Ipak, ukoliko partije desnice koje se protive NATO-u žele da postanu ozbiljniji igrači na političkoj sceni, one će morati da razviju konkretniju odbrambenu politiku, kao i da pronađu odgovor na pitanje kako će se Evropa braniti ako napusti američki “odbrambeni kišobran”.
