Biti Evropljanin znači uživati u dobroj hrani, gradovima prilagođenim pešacima, ali jednako tako morate stalno da slušate priče o tome koliko vaša ekonomija zaostaje za američkom. Poslednjih godina opsežni izveštaji koji oplakuju slabiju evropsku produktivnost postali su gotovo književni žanr. Zato je vest da je američki javni dug poslednjih nedelja premašio 40 biliona dolara (što otvara pitanje koliko će dugo investitori biti spremni da finansiraju hronične budžetske deficite Vašingtona) u nekim evropskim krugovima dočekana s dozom zluradosti. Evropa, uostalom, dobro zna kako izgledaju dužničke krize koje izmiču kontroli. Bilo bi gotovo osvežavajuće kada bi se uloge zamenile i kada bi Evropljani jednom mogli biti ti koji će Amerikancima deliti savete kako da upravljaju ekonomijom.
Na prvi pogled Evropa doista izgleda fiskalno znatno zdravije od svog transatlantskog rivala. Ukupni dug vlada država Evropske unije iznosi oko 15,7 biliona evra, odnosno 18,2 biliona dolara, i to u ekonomiji koja nije mnogo manja od američke. Nadalje, Evropljani jesu siromašniji, ali ih je i više. Pre dvadeset godina i SAD i Evropa imali su odnos javnog duga i BDP-a oko 65 odsto. Danas je američki odnos narastao na više od 120 odsto, a MMF procenjuje da će do 2031. preći 140 odsto. U Evropi je na “samo” 83 odsto i očekuje se da će ostati otprilike stabilan, što još uvek izgleda relativno razborito.
Širi se nova imperija, zapadni krak počinje joj u Mađarskoj i Srbiji No Evropljani koji će zbog toga olako zaključiti da će Amerikancima držati lekcije iz ekonomskog upravljanja trebalo bi da se suzdrže. Jer iako Amerika ima veći dug, Evropa ima veći problem s dugom. SAD ima dve velike prednosti: dolar je svetska rezervna valuta, a američka ekonomija raste.
Evropski problem može se, pak, sažeti u jednu reč: Francuska. Upoređivati evropski i američki dug složenije je nego što sugerišu ukupne brojke. Amerika bez sumnje duguje previše, ali evropski dug je raspoređen na mnogo problematičniji način. Kada SAD treba da servisira kamate na bilione dolara federalnih obveznica, cela država stoji iza svakog dolara duga. U Evropi, nasuprot tome, većinu duga izdaje 27 pojedinačnih država članica, a svaka od njih mora sama da vraća svoje obaveze kako problemi jedne zemlje ne bi ugrozili celu Uniju.
Trošenje pre izbora Zato je Evropska unija, odnosno pre svega evrozona, jaka onoliko koliko je jaka njena najslabija članica, što je svojevremeno pokazala Grčka kada je pretila neplaćanjem duga. Mnoge članice EU imaju podnošljiv nivo zaduženosti, pre svega Nemačka i njeni severni susedi. Druge, poput Grčke i Španije, imaju visok dug, ali dovoljno snažan ekonomski rast da umire investitore na tržištu obveznica.
Francuska se, međutim, izdvaja jer nema ni dovoljno fiskalnog prostora ni ekonomski rast. Njen javni dug iznosi oko 118 odsto BDP-a, a ekonomija u poslednjem tromesečju nije zabeležila baš nikakav procenat rasta. Zbog toga su prinosi na francuske desetogodišnje državne obveznice porasli na 4,2 odsto, najviši nivo u poslednjih 18 godina, i sada su viši čak i od italijanskih. Delom je reč o globalnom trendu: vlade širom sveta plaćaju sve više kamate jer investitore brinu inflacija i geopolitički rizici. No razlika između prinosa na francuske i nemačke obveznice, odnosno dodatna premija koju Francuska mora da ponudi investitorima zbog većeg rizika, približila se jednom procentnom poenu.
Upravo gledamo veliku promenu u turizmu Razlike u troškovima zaduživanja među državama EU još su daleko od nivoa viđenih tokom dužničke krize evrozone 2010-ih. Tome je velikim delom doprinela Evropska centralna banka koja je u međuvremenu jasno dala do znanja da bi mogla da interveniše ako troškovi zaduživanja neke članice evrozone previše porastu. No takva pomoć ECB-a trebalo bi da bude uslovljena time da problematična država ozbiljno sprovede reforme i dovede svoje javne finansije u red. Problem je što politika često otežava takvu fiskalnu disciplinu, a Evropu uskoro očekuje niz važnih izbora. Tokom 2027. nacionalni izbori bi trebalo da se održe u Francuskoj, Grčkoj, Italiji i Španiji (četiri države s visokim javnim dugom), što znači da će za političare fiskalna disciplina pasti u drugi plan.
Ko je sledeća Grčka? Francuska se i zbog političke situacije treba posmatrati kao problem. Prema rezultatima anketa, vodeća je Marin le Pen, populistička političarka koja se nekada zalagala za izlazak Francuske iz evrozone. Nedavno je lider njene stranke sugerisao da bi ECB mogao na neki način da se nagovori da pomogne Francuskoj. Njen populistički protivnik sa levice Žan-Lik Melanšon izjavio je, pak, da želi da “spali” deo francuskih državnih obveznica. Čak ni među umerenijim centristima zasada nema ozbiljnih predloga da se Francuska u skorije vreme vrati na budžetski deficit od najviše tri odsto BDP-a, koliko propisuju pravila Evropske unije.
Reći da je Francuska sledeća Grčka bilo bi preterivanje. Barem je tako zasada, premda francuska rastrošnost već utiče na Evropu. SAD sebi može da priušti velike budžetske deficite delom zato što je ogromna količina američkih državnih obveznica denominovana u dolaru, svetskoj rezervnoj valuti, pa investitorima služi kao sigurno utočište u nesigurnim vremenima.
Evropa bi htela da ima takvu moć, a jedan od pokušaja bilo je izdavanje zajedničkih obveznica Evropske unije za koje zajednički garantuje svih 27 država članica. EU je počela da ih izdaje u većem obimu 2021. kako bi finansirala plan oporavka nakon pandemije. Mnogi su se nadali da bi takav model ubuduće mogao da se koristi i za finansiranje odbrane, u skladu s pozivima francuskog predsednika Emanuela Makrona na veću evropsku “stratešku autonomiju”. No nastavak francuskog budžetskog posrtanja verovatno je znatno smanjio izglede za novo zajedničko zaduživanje. Što je veća razlika između prinosa na francuske i nemačke obveznice, to je veća i indirektna subvencija koju Nemačka pruža Francuskoj svaki put kada EU izdaje zajedničke obveznice, odnosno, šire gledano, to znači transfer od fiskalno zdravijih prema prezaduženijim članicama.
Nemačka ionako nikada nije bila posebno sklona širenju zajedničkog zaduživanja, a sada ima još snažniji argument protiv njega: zašto bi neko dobrovoljno delio račun s rastrošnim partnerom u čiju kreditnu sposobnost tržišta sve više sumnjaju?
Cenu francuske fiskalne nediscipline dugo su plaćali samo građani te države. Sada će cenu francuskog duga osetiti i ostali Evropljani.
© 2026. The Economist Newspaper Limited. Sva prava pridržana.
