Države Zapada veruju da raste finansijska i materijalna podrška Kine Rusiji i strahuju da bi ona uskoro, postepeno mogla da se pretoči u konretnu vojnu pomoć, odnosno, snabdevanje municijom i naoružanjem.
Bivši obaveštajni oficir francuske armije Pjer Mari Monije u autorskom članku za tajvanski portal Diplomat, povodom dvogodišnjice ruske intervencije u Ukrajini, iznosi zabrinutost vojnih struktura Zapada u vezi sa podrškom koju Narodna Republika Kina pruža Rusiji u njenom ratnom naporu.
Politika poštovanja međunarodnog prava ne dopušta Pekingu da pruži vojnu pomoć Moskvi jer njena “specijalna vojna operacija” predstavlja kršenje suvereniteta Ukrajine, ali, tvrdi francuski autor, finansijska i materijalna pomoć Kine Rusiji raste i grana se, te počinje da ima uticaj na dešavanja na bojištu. Zbog toga se među obaveštajnim i vojnim strukturama na Zapadu širi strah da bi Kina postepeno mogla da počne i sa isporukama vojne opreme i municije.
A to bi bio preokret od suštinskog značaja jer najmnogoljudnija zemlja planete ima ogromne vojne rezerve i, što je još važnije, divovske proizvodne kapacitete koji bi Rusiji obezbedili kontinuirano i dugotrajno snabdevanje koje bi nesumnjivo odnelo prevagu na bojištu.
Kineska pomoć Rusiji
Monije, koji tvrdi da snažno angažovanje zemalja Zapada u Istočnoj Evropi odgovara Kini jer troši njihovo vreme i resurse, najpre ističe da je ekonomska razmena između Rusije i Kine u 2023. godini dostigla rekordnih 240 milijardi dolara, zahvaljujući čemu je Moskva skočila sa desetog na šesto mesto najvećih spoljnotrgovinskih partnera Pekinga.
Jasno je da kineski automobili, pametni telefoni i roba široke potrošnje popunjavaju rupe u snabdevanju nastale povlačenjem evropskih, južnokorejskih i japanskih proizvođača s ruskog tržišta.
No, ono što uznemirava francuskog obaveštajca je to da se među kineskim proizvodima koji masovno odlaze u Rusiju nalaze i mašine koje se koriste za proizvodnju naoružanja, kao i delovi i komponente koji imaju primenu i u vojnoj industriji, poput kugličnih ležajeva za vozila, kompjuterskih čipova ili optike.
On se pritom poziva na tvrdnje ukrajinske vojske da su među ostacima ruskih projektila proizvedenih prošle godine pronađeni komponente kineskog porekla, kao i na video-snimke ruskih vojnika na kojima se, kako kaže, mogu videti šatori i gume za vozila proizvedeni u Kini.
Monije čak ne zaboravlja da pomene da su u kopanju rovova i postavljanju prepreka u sastavu tzv. “Surovikinove (odbrambene) linije” na jugoistoku Ukrajine korišćene građevinske mašine kineske proizvodnje. Kao posebno alarmantan slučaj navodi informaciju da je za potrebe ruske armije kupljeno 2.100 kineskih lakih terenskih vozila “dezertkros”, koji mada popularni među obožavaocima prirode, poljoprivrednicima i lovcima, mogu biti korišćeni i za prevoz vojnih zaliha, municije i malih grupa vojnika.
On govori i o zajmovima u visini od devet milijardi dolara koje su kineske banke dale ruskim finansijskim institucijama kao što su “Sberbanka” i “VTB” u fiskalnoj 2022. godini i navodi činjenicu da Peking sarađuje s Moskvom u njenom nastojanju da se oslobodi zapadnih valuta i trgovinu s inostranstvom obavlja u kineskim juanima.
Utehu, međutim, nalazi u tome da su kineske vlasti, pod pritiskom Zapada, odlučile da ograniče visinu pozajmica koju kineske državne banke mogu da daju ruskim klijentima, te da je Kina odbila da snabde ruskog proizvođača vojnih kamiona “Kamaz” svojim motorima.
Nivo kineske podrške Rusiji ključni faktor za ishod rata?
Francuski autor, dakle, strahuje da će Kina, pošto joj odgovara da materijalni resursi i pažnja SAD i njenih saveznika budu usmereni na Ukrajinu umesto na Tajvan i azijsko-pacifički region u kojem nastoji da projektuje svoj vojnopolitički uticaj, polako napustiti svoj relativno neutralni stav u odnosu na konflikt u Ukrajini.
Jer, tvrdi Monije, mada kinesko rukovodstvo još uvek nije donelo odluku da Rusiji ustupi naoružanje i municiju, po saznanjima američkih obaveštajnih struktura, ono tu mogućnost razmatra.
On zato, čini se, želi da uputi poruku političarima Zapada da intenziviraju rad na ubeđivanju (i prisiljavanju) Pekinga da se politički i ekonomski distancira od Moskve i doprinese njenom izolovanju. Odnosno, Monije sugeriše da isporuke mašina, vozila, delova i komponenti koje imaju dualnu civilnu i vojnu upotrebu iz Kine treba da stanu i, čini se, želi da naglasi da kolektivni Zapad treba da kazni kineske kompanije koje ne poštuju sankcije Rusiji koje je on uveo.
Jer, po njemu, pobeda Ukrajine zavisi od stepena do kojeg zemlje Zapada mogu da ograniče ili umanje podršku Kine Rusiji.
Poluge moći Zapada
Treba reći da države Zapada imaju poluge moći kojima mogu da ucenjuju i pritiskaju vladu u Pekingu, naročito u ekonomskoj sferi, budući da ekonomska razmena Kine sa Evropskom unijom godišnje iznosi oko 800 milijardi evra, a sa Sjedinjenim Državama preko 600 milijardi dolara. Otud bi uvođenje visokih carina i drugih prepreka kineskom uvozu moglo da nanese osetnu štetu kompanijama iz te dalekoistočne zemlje.
Ograničavanje pristupa naprednim tehnologijama zapadnog porekla, kao i politički gestovi koji podupiru de fakto nezavisnost Tajvana od Kine, zatim naoružavanje tog ostrva i vojni manevri zapadnih sila potpomognutih Japanom u njegovoj neposrednoj blizini, takođe su forme pritiska kojima vlada u Vašingtonu i njeni saveznici mogu da pribegnu u nastojanju da odgovore Peking od pružanja veće pomoći Rusiji.
Tu je i snažna medijska propaganda usmerena na diskreditovanje i demonizaciju kineskog političkog sistema i vladajuće partije.
Jalovi i kontraproduktivni pritisak?
Problem za Zapad je, međutim, to što se svi navedeni oblici prinude primenjuju protiv Kine pod raznim izgovorima još od pre početka rata u Ukrajini.
To vlastima u Pekingu stavlja do znanja da su namere Zapada neiskrene i neprijateljske, odnosno, usmerene na ometanje ekonomskog i tehnološkog razvoja Kine, te ih navodi na pomisao da će njihovo kažnjavanje i demonizacija biti vršeni u svakom slučaju, i nezavisno od konflikta u Ukrajini.
Dalje, u nekim oblastima, kao što su razvoj tehnologije potrebne za osvajanje svemira, dizajniranje i proizvodnja čipova ili rad na usavršavanju veštačke inteligencije, Kina je već napravila velike korake u smanjivanju tehnološke zavisnosti od Zapada, upravo zbog sankcija kojima je bila izložena. Ona je time uvećala otpornost na spoljni pritisak.
Još jedan je problem to što je sasvim izvesno i svima u Pekingu jasno da sve političke opcije u Vašingtonu vide upravo Kinu kao najveći izazov političko-ekonomskoj hegemoniji SAD, kao geopolitičkog suparnika i vojnu pretnju, a ne potencijalnog partnera s kojim je kroz saradnju i međusobno uvažavanje moguće ostvariti obostrani prosperitet.
To vlastima u Pekingu ne ostavlja prostora da se nadaju detantu ili otopljavanju odnosa sa Vašingtonom i produbljuje njihovu svest da u spoljnim odnosima, kada su u pitanju velike sile, samo na Rusiju mogu računati kao na dobronamernog, odnosno, prijateljski nastrojenog partnera.
Ekonomske sankcije protiv Kine, naravno, štete i preduzećima na Zapadu, ali i tamošnjem stanovništvu, koje svoje ekonomsko blagostanje u dobroj meri duguje širokoj paleti jeftinih kineskih proizvoda koji obuzdavaju inflaciju – presecanje njihovog dotoka putem zabrana uvoza ili uvođenja tarifa i kvota prouzrokovalo bi krupne nestašice. Pogotovo u času kada naročito EU pati zbog posledica sankcija Rusiji.
Štaviše, ako se kao osnovu za uvođenje sankcija protiv kineskih i drugih kompanija uzima to da njihovi civilni produkti i usluge potencijalno mogu naći primenu i u vojnim jedinicama i proizvodima ili radnim procesima vojne industrije, onda se bukvalno sve, uključujući tu i igle, četkice za zube i šrafove, može smatrati vojnom pomoći i povodom za kažnjavanje.
Uvažavanje moćnije od prisile?
Uprkos svemu tome, Evropska unija je povodom dvogodišnjice od početka rata u Ukrajini upravo objavila novi paket sankcija koji predviđa kaznene mere protiv nekoliko kineskih, ali i indijskih, pa i drugih preduzeća (uključujući i neka iz Srbije).
Diktiranje najmnogoljudnijoj zemlji sveta, koja je realno (po paritetu kupovne moći) i najveća ekonomija planete, te najveći industrijski proizvođač i izvoznik sveta, kako ona treba da se ophodi prema drugim državama, i stalno nastojanje da je se ocrni i kazni, fundamentalno je pogrešan spoljnopolitički pristup.
Države Zapada, ako žele da Peking ostane relativno neutralan, odnosno, ne pređe na isporuke municije i oružja Moskvi, umesto dosadašnje višegodišnje politike prisile trebale bi da probaju novi (za njih, čini se, revolucionaran i jako težak) recept u odnosima sa Kinom – uvažavanje njenog teritorijalnog integriteta, političko-ekonomskog sistema i prava da vodi unutrašnju i spoljnu politiku onako kako želi.
Jer, to bi učinilo da se Peking ekonomski i vojno oseća sigurnije i umanjilo njegovu potrebu da sopstvenu bezbednost vezuje za saradnju s Rusijom, te istovremeno povratilo njegovo poverenje u političke strukture Zapada i ohrabrilo ga da razvija odnose sa njima.
