Patološko kockanje je hronična bolest mozga, prema posljednjim klasifikacijama mentalnih poremećaja svrstana je u bolesti zavisnosti.
Doktorka Milica Repac, rukovodilac Centra za nehemijske zavisnosti Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, za N1 objašnjava da se bolest postepeno, često neprimetno, razvija više godina.
“Sve počinje kao razonoda, iz radoznalosti ili kao način da se provede slobodno vreme u društvu. U najvećem broju slučajeva prvi kontakt sa igrama na sreću imaju deca u kasnom osnovnoškolskom ili ranom srednjoškolskom uzrastu – 14 ili 15 godina”, kaže.
To, dodaje, potvrđuje i istraživanje iz 2019. godine, koje je sproveo Institut za javno zdravlje Srbije, koje ukazuje da je 20-25 odsto mladih, upravo tog uzrasta, igralo kladionicu ili slot mašine u poslednjih godinu dana.
„Iz prakse znamo da se neretko prvi kontakt ostvaruje i ranije, na primer kada dete prisustvuje klađenju starijeg člana porodice – oca ili starijeg brata, ili sa njima posećuje objekte gde se konzumiraju igre na sreću (kladionice, kockarnice…)”, ističe ona.
Prema njenim rečima, neretko je porodica senzibilisana – na neki način naviknuta, na igranje igara na sreću.
“Tome doprinosi legalnost te delatnosti u našem društvu, zatim laka i raširena dostupnost, vrlo agresivna marketinška podrška, uključujući i aktivno učešće javnih i estradnih ličnosti u tome”, ukazuje doktorka.
Koji znaci odaju da neko ima problem sa kockom
Doktorka Milica Repac kaže da se „tokom razvoja bolesti porodica prilagođava promenama u ponašanju svog bolesnog člana“.
“Na taj način i oni članovi porodice koji direktno ne upražnjavaju igre na sreću, izgrade ponašanja koja doprinose održanju i razvoju bolesti”, navodi ona.
Problem često dugo ne bude prepoznat, upozorava.
“Zapravo znaci su tu, vidljivi, ali ih porodica u želji da održi celovitost, izbegne konflikt ili sakrije problem od okoline, negira ili zanemaruje. U našem društvu patološko kockanje se prepoznaje kao porok, svojevoljno bahato ili sebično ponašanje pojedinca, te je porodica često ljuta i optužujuća prema onom ko kocka. To komplikuje već lošu komunikaciju, jer sam zavisnik krije svoje ponašanje i izbegava da o tome razgovara”, objašnjava doktorka Repac.
Navela je i koji znaci ukazuju da problem postoji.
“Klasični znaci da problem postoji u porodici su neplanirani novčani gubici ili nestanak predmeta od vrednosti bez jasnog objašnjenja, kao i česti konflikti pri pokušaju da se razgovara o problemima. Zavisnik izbegava odgovore na direktno upućena pitanja u vezi sa novcem, kockanjem, zanemarivanjem porodičnih obaveza ili dogovora. Provodi dosta vremena izvan kuće ili ako igra onlajn (što je danas čest način kockanja), na telefonu, tabletu ili za računarom”, navodi ona.
Ističe i da „zavisnik izbegava porodična okupljanja, bira društvo drugih zavisnika ili se osamljuje, zapostavlja porodicu, prijatelje i poslovne obaveze”.
„Obično je napet i nervozan, a u kontaktu impulsivan”, dodaje.
Doktorka naglašava i da je „porodica u najvećem broju slučajeva presudna u pokretanju rešavanja problema”.
Porodica presudna u lečenju zavisnosti od kocke
Doktorka Milica Repac objašnjava da „zavisnik poslednji uvidi problem, jer misli da može sam da kontroliše svoje ponašanje“.
“Savetuje se da se uprkos svemu, razgovara otvoreno o problemu. Zavisnika treba otvoreno suočiti sa primećenim promenama i tražiti odgovore”, navodi ona.
To je, prema njenim rečima, teško u poremećenim odnosima.
“Lakše ćemo razgovarati ako prihvatimo da je u pitanju bolest, a ne hir, porok ili ponašanje namerno usmereno na bilo koga drugog. Na razgovoru treba insistirati uporno i dosledno, a izbegavati konflikt. U razgovoru treba naglastiti potrebu obraćanja stručnom licu”, objašnjava doktorka Repac.
Za sva pitanja ili nedoumice, kao i informacije o tretmanu moguće je obratiti se u Savetovalište Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, Teodora Drajzera 44, svakog radnog dana u prepodnevnoj smeni, nije potrebno zakazivanje.
Foto: Shutterstock/Dani D.G
Izvor: N1
