Ono što je kod njega konstantno jeste želja da se stalno mijenja i evoluira kao i muzičar, odnosno da prkosno pliva protiv struje
Film Džejmsa Mangolda “Potpuni neznanac” o verovatno najuticajnijem živom muzičaru današnjice Bobu Dilanu fina je prilika za bekstvo u mrak bioskopske sale gde vas čeka svojevrsni nostalgični vremeplov u rane šezdesete godine dvadesetog veka, kada je mladi, golobradi Robert Zimerman prvi put autostopom stigao u Njujork kako bi odao počast svom idolu Vudiju Gatriju, legendi američke folk muzike, koji je ležao u bolnici gde se lečio od Hantingtonove bolesti.
Tu je pored Gatrija upoznao i svog drugog muzičkog idola Pita Sigera koji mu je velikodušno ponudio prenoćište u svom porodičnom domu a kasnije i priliku da svoje pesme predstavi svetu na nastupima i festivalima. Ostalo je, kako obično kažu, istorija, a specifičnost Mangoldovog filma ogleda se u tome da nije tipična filmska biografija koja pokriva najveći deo života svog protagoniste, već se ograničava samo na godine između Dilanovog dolaska u Njujork i čuvenog nastupa na Njuport folk festivalu kada je Dilan upotrebom električne gitare zauvek promenio tok popularne muzike.
Dakle, ovaj “portret umetnika u mladosti” ne uključuje godine Dilanovog odrastanja i sazrevanja u Minesoti, ali ni kasnije godine svetske slave koja je ovenčana Nobelovom nagradom za književnost.
Dilan, kakvog ga srećemo u filmu, tek je na putu da postane ikona američke muzike sa svojim legendarnim akustičnim himnama poput “Blowing in the Wind” i “The Times they are a changing” koje su obeležile jedno vreme i jednu generaciju.
On živi u Grinič Vilidžu kao grebator i skitnica, čita bitničku poeziju i komponuje pesme, a oko njega se motaju različite žene koje iskorištava za kreativnu inspiraciju, povremeno prenoćište i seks. Jedna od njih je i Džoan Baez, čuvena folk kantautorka i aktivistkinja, sa kojom povremeno nastupa i država emotivni odnos u kome je ona često povređena strana.
Mnogo godina kasnije, Džoan Baez će napisati pesmu “Dijamanti i rđa”, jednu od najlepših balada savremene muzike koja je posvećena gorčini koja je ostala posle odnosa sa Dilanom. Dobra strana filma jeste to što ne pokušava da idealizuje i beatifikuje Dilana već ga podjednako prikazuje u dobrim i u lošim izdanjima. On ume u odnosima sa drugim ljudima da bude zabavan, nežan, velikodušan i duhovit, ali isto tako je povremeno neodgovoran i nezahvalan, samoživ i hirovit.
Mangold pokazuje da je život sa umetnikom tog kalibra težak, povremeno i nemoguć, ali da svi pristaju na “vožnju” jer žele da budu u prisustvu mladog i harizmatičnog genija sa gitarom i usnom harmonikom. Dok posmatramo kako Dilanova slava raste u filmu, on postaje sve zatvoreniji i sve manje voljan da ugađa obožavaocima i kolegama.
Ono što je kod njega konstantno jeste želja da se stalno menja i evoluira kao umetnik i muzičar, odnosno da prkosno pliva protiv struje, što ga dovodi do stalnih nesporazuma i eventualnog sukoba sa publikom koja je navikla na muzičare koji se tvrdoglavo drže svog faha i utabane staze.
Srž dramskog konflikta Mangoldovog filma, koji vodi do kulminacije na čuvenom nastupu na Njuport folk festivalu, jeste ubeđenje određenog dela čistunaca da je Dilan, birajući rok muziku i električne gitare, na neki način izdao folk publiku koja ga je prva prigrlila i načinila poznatim. Među tim razočaranim čistuncima je bio i sam Siger, koji je Dilanu prvi otvorio vrata velike scene, ali je doživeo da mu njegov štićenik hladno okrene leđa.
Iako je bilo određenih sumnji u adekvatnost njegovog izbora, Timoti Šalame briljira u ulozi Dilana. Osim što dovoljno fizički odgovara liku, Šalame dobija dodatne poene zbog toga što je sam otpevao sve pesme u filmu, savršeno skidajući Dilanov unjkavi, promukli vokal sa akcentom Oklahome.
On apsolutno zaslužuje nominaciju za Oskara, a njegov Dilan, koga je i sam legendarni muzičar pohvalio, pridružuje se panteonu besmrtnih biografskih tumačenja velikih muzičara kakve su ostvarili pre njega Vol Kilmer u ulozi Džima Morisona, Džejmi Foks u ulozi Rej Čarlsa, Hoakin Finiks u ulozi Džonija Keša i Remi Malek u ulozi Fredija Merkurija.
Takođe, raduje povratak na veliku glumačku scenu Edvarda Nortona, u ulozi blagog i dostojanstvenog Pita Sigera, dok je Monika Barbato učinila Džoan Baez toliko zavodljivom i autentičnom da se često pitamo gde su Dilanu bile oči i pamet dok je zavlačio i pravio blesavom. Ipak, kao ključni kvalitet filma možemo izdvojiti vernu rekreaciju specifičnog razdoblja američke povesti kada je konzervativno Ajzenhauerovo društvo iz pedesetih krenuo da zahvata siloviti uragan promena koje su uticale na sve aspekte života.
U pozadini muzičkih dešavanja, tokom filma, sa televizijskih ekrana saznajemo o atentatu na Kenedija, ratu u Vijetnamu koji se rasplamsava i drugim ključnim događajima koji su zauvek obeležili šezdesete kao naročito turbulentno vreme američke i svetske istorije. Mangold u filmu vešto dočarava epohu koja je porodila Dilana, epohu bunta i nekonformizma, prikazujući opšte vrenje i eksplozivnu energiju mladih ljudi koji su bili rešeni da menjaju svet svojih roditelja.
Ako je Elvis tokom pedesetih “oslobodio tela američke omladine”, kako je svojevremeno primetio Brus Springstin, Dilan je bio taj koji je početkom šezdesetih oslobodio njihov um. Tekstovima svojih pesama, u kojima su se mešale večne, biblijske istine sa finom ironijom modernog pesničkog senzibiliteta, Dilan se nametnuo kao glasnogovornik i intelektualni vođa hipi generacije koja je svoje krštenje imala u blatu Vudstoka.
Ta generacija “dece cveća” zagovarala je mir, slobodnu ljubav i odricanje od materijalističkog načina života, otpor lažnim, okoštalim autoritetima i malograđanskom moralu.
Nažalost, proklamovana težnja ka duhovnom razvoju često je išla ruku pod ruku sa zloupotrebom teških narkotika, a tačku na tu generaciju i njen polet stavio je Čarls Menson sa svojom “porodicom” i gnusnim Tejt-La Bjanka ubistvima, mada u poslednje vreme sve više dokaza isplivava o tome da je on zapravo bio CIA “mandžurijski kandidat” koji je trebalo da krvoprolićem pod lažnom zastavom kompromituje hipike i antiratni pokret.
Film “Potpuni neznanac” pokazuje nam kako je sve izgledalo na samom početku, kada je sve delovalo sasvim nevino i čisto, i kada su nove ideje i novi senzibiliteti ličnosti poput Dilana nagoveštavali neki daleko bolji i pravedniji svet.
