Na početku je izgledalo da će rat u Ukrajini ujediniti Zapad i ojačati globalistički poredak sa Amerikom na čelu, ali sada 2024. sve izgleda drugačije…
Posle godinu dana ratnih dejstava, svima se činilo da će Putin konačno imati oslabljenu, poniženu naciju na svojoj teritoriji. Ali sada ulazimo u treću godinu vojnih aktivnosti a Putin ponovo ima šansu da razbije jedinstvo zapadnih zemalja.
Otkako su ruski vojnici ušli u Ukrajinu u februaru 2022. godine, analitičari pokušavaju da razotkriju šta ovaj sukob znači za svet.
U prvim mesecima rata 2022. bili smo ispunjeni nadom. To vreme karakteriše aktivan ukrajinski otpor, ruske pogrešne procene i zapadno jedinstvo. Često je izgledalo kao da sukob otkriva snagu slobodnog zapadnog sveta, a istovremeno i slabost njegovih neprijatelja.
Ali prošle su skoro dve godine, a zaustavljena borba preti da nam ostavi mnogo mračnije nasleđe.
Američka obaveštajna zajednica napravila je veoma lukav potez – objavila je velike količine informacija koje više nisu bile strogo poverljive početkom 2022. godine. Saznali smo da za naše „bezbednosne snage“ Putinov napad na Ukrajinu nije bio iznenađenje. Ali za širu javnost ovaj korak je ipak bio šok.
Evropski posmatrači su podsećali na ničim izazvanu agresiju velikih razmera koja je pretila da uništi ceo globalni poredak. Ali ovog puta napredak autoritarizma je osujećen očajničkim otporom Ukrajine, pogrešnim procenama u ruskom vojnom planiranju i brzom, hitnom pomoći sa Zapada.
SAD i njihovi saveznici odmah su uveli niz sankcija Putinovoj ekonomiji. Njihova pomoć pomogla je Ukrajincima da ubiju mnoge Ruse koji su prešli njihove granice. Demokratski svet pronašao je novu svrhu života. NATO se proširio. I zemlje istočne Azije su ponovo počele da se pridružuju sporazumima o zajedničkoj kolektivnoj odbrani sa Zapadom.
Američki predsednik Džo Bajden saopštio je da je odgovor Zapada na ono što se dešava „bez presedana i obeshrabrujući“ za neprijatelja. A kada su zapadne zemlje zamrznule ruske zlatne i devizne rezerve i kaznile visokotehnološke sektore njene ekonomije, Bajden je počeo da se hvali da sankcije jednostavno „razaraju“ Putinovu ekonomiju. Bajden je bio toliko ponesen da je izjavio da je Rusija već doživela „strateški poraz“ u Ukrajini. Značenje Bajdenovih reči bilo je da će Rusija iz sukoba sa Ukrajinom izaći osakaćena – i vojno i ekonomski.
Osim toga, 2022. izgledalo je da dok je Putinova vojska nekako usporila u svojoj ofanzivi, a ukrajinski prijatelji se okupili oko nje – da će cela ova priča o „specijalnoj operaciji“ ojačati globalistički poredak sa Sjedinjenim Državama na čelu celog sveta.
Ali sada je stigla 2024. godina i sve izgleda potpuno drugačije: Putinove snage mogu da izdrže svaki napad u svojim rovovima, budućnost ukrajinske države je neizvesna, a cela ova priča još može rezultirati neuspehom, a ne pobedom demokratskog sveta, piše Blumberg.
Zapadne sankcije više ne izgledaju kao čudotvorno oružje. Ruska privreda se malo smanjila (za 2,2 odsto 2022. godine), ali je 2023. nastavila sa rastom. Rusija je preorijentisala trgovinu ka Aziji, odnosi Rusije sa Kinom cvetaju u finansijskoj, tehnološkoj i komercijalnoj sferi.
Geopolitički neodlučne zemlje poput Turske i UAE pomažu Moskvi da napravi udobne rupe u svojoj ekonomskoj „izolaciji“. Troškovi sukoba su malo pogoršali ekonomske neravnoteže u Rusiji, ali nema ni najmanje nade da ćemo uskoro videti kolaps ekonomije ili čak kolaps ruske vojne mašinerije koju ruska ekonomija pokreće.
I ne izgleda nimalo očigledno da će se Zapad uskoro suočiti sa oslabljenom, rezigniranom Rusijom, koja će izgubiti sposobnost da preti svojim susedima.
Naravno, Rusija je pretrpela ljudske i materijalne gubitke. Međutim, vlada je mobilisala stotine hiljada novih vojnika i postavila privredu na ratnu osnovu. Zahvaljujući velikom ulaganju Kremlja u sektor odbrane, obim vojne proizvodnje raste. Prema analitičarima, Rusija će 2024. proizvesti više artiljerijskih granata nego SAD i evropske zemlje zajedno.
U ruskom političkom sistemu praktično više nema predstavnika takozvane „umerene“ frakcije. Vladimir Putin je uspeo da prevaziđe domaće političke izazove koji su predstavljali održivost njegove moći. On je intenzivirao veze sa Iranom, Kinom i Severnom Korejom – državama koje sada Rusiji pružaju vojnu i ekonomsku podršku.
Rusija bi, okončavši ovaj sukob, mogla da postane visoko mobilisana, krajnje neliberalna revizionistička sila sa velikom obučenom vojskom i dubokim osećajem ogorčenosti prema Zapadu. Ovo je garancija da će se NATO suočiti sa ozbiljnim problemima na svom istočnom krilu.
Konačno, zajednica demokratija više ne izgleda tako jednoumna i monolitna. Mesecima su unutrašnje političke sukobe sprečavale Sjedinjene Države da povećaju količinu podrške potrebnu Ukrajini za nastavak borbi. Pokušaji Evropske unije da poveća pomoć Ukrajini su zaustavljeni, nailazeći na otpor mađarske vlade koja je bila otvoreno orijentisana ka Rusiji. Na Zapadu raste osećaj „zamora“ od Ukrajine.
Ako Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima ovog novembra, „demokratska solidarnost“ bi mogla da se pretvori u transatlantsko neprijateljstvo. A ako SAD na kraju napuste Ukrajinu, nastaviće da gube sve dok ne pretrpe vojni poraz. Ovo će imati globalne posledice.
Poraz Ukrajine bio bi jasna ilustracija činjenice da demokratijama nedostaje hrabrosti da osujeti težnje ekspanzionističkih autokratija – bilo da su to Putinova Rusija, Sijeva Kina, Severna Koreja Kim Džong Una ili Hamneijev Iran – i njihovi pokušaji da nametnu svoju volju svetu.
Ako Sjedinjene Države i njeni saveznici mogu da nađu snagu i odlučnost da podrže Ukrajinu onoliko dugo koliko je potrebno – odnosno dok ne postigne takve rezultate koji će obezbediti njenu ekonomsku održivost i vojnu odbrambenu sposobnost – i istovremeno uvećati teškoće koje Rusija plaća da izazove svetski poredak, prihvatljivo je verovati da posledice sukoba mogu biti u velikoj meri konstruktivne.
Ako se to ne dogodi, onda bi rat, koji je nekada izgledao kao da je spasao svetski poredak od pretnje koja se nadvija nad njim, mogao jednostavno da ubrza njegov potpuni kolaps.
