Piše: VESNA KNEŽEVIĆ
utorak, 01. avg 2023, 08:00 -> 08:35
U nepune tri sedmice od svetske premijere u Los Anđelesu 9. jula, igrani film „Barbi“ je globalno zaradio pola milijarde dolara, pa je, kad se odbiju troškovi snimanja i marketinga (300 miliona) već premašio sam sebe. Filmska industrija, koja je i pre korone bila u krizi, a iz epidemije izašla gladna i dezorijentisana, može da odahne. Spas je došao u oblaku magente, fuksije i nežnijih roza tonova. Planetarni uspeh „Barbi“ pokazuje da dok ima dobrih tema, ima i dobrih filmova. Ovaj hvalospev ne piše filmski kritičar, već sociolog kome su svi filmovi dobri kad i ako kažu nešto o društvu tog trenutka, a „Barbi“ rediteljke Grete Gervig kaže jako mnogo. Film je, osim zdravih finansija, zaslužan i za fenomene kao što su „Barbenhajmer“, „Barbikor“, ili svilene bombone naduvane na dimenzije arhitekture i infrastrukture.
Satirični poster za film “Barbenhajmer”, rad engleskog dizajnera Šona Longmora za magazin “Lejerd Bater”
Prvi sat sam mogla, zabavljala se i skupljala beleške kao u školi. Preostalih pedeset minuta sam provela kao Pagsli i Sreda iz „Adams Family“, kad im u letnjem kampu pokazuju Diznijeve crtane filmove. Bio je četvrtak.
U salu bečkog bioskopa „Artis“ sam već ušla sa osećajem da sam podbacila, ne film, nego direktno ja. Dvadeset minuta sam čekala u redu za kartu, što se nije dogodilo nikad, možda nešto slično kod „Harija Potera“, „Gospodara prstenova“ ili digitalizovane originalne trilogije „Zvezdanih ratova“ s kraja devedesetih.
A kao pasionirani filmski konzument, gledam sve, pogotovo ako je fantazija, melodrama, horor, krimi, špijunski, svemirski, komedija, vampirski, umetnički, nadrealistički. Ne volim jedino ratne, to mi je previše realnosti, i sportske, jer su simulacija rata.
U tom čekanju i navali odjednom nahrupi velika grupa žena pod crnim hidžabima, nikabu i dve burke. Idealna prilika za fotografiju na kojoj letnji polugole bečke tinejdžerke čekaju u redu s pokrivenim vršnjakinjama iz tradicionalnijih kultura, da ih za dva sata ujedini sudbina šećerne seks bombe bez vagine, Barbare Milisent Roberts, rođene iz pene gume i plastike 1959. u Vilousu, Viskonsin, SAD.
“Barbi”, trejler za film
Problem je da me je bilo sramota da uhvatim ostentativnu poziciju i napravim fotografiju života, već sam čekala da se feministkinje pod crnim hidžabima rasprše! Neverovatno kakve rezultate srama, stida i autocenzurisane radoznalosti već proizvodi nova kultura inkluziviteta i kanselovanja. Još malo, i čovečanstvo će izgubiti sposobnost da se čudi.
Barbi dolazi u La La Lend
Obično se kod takvog tipa neodraslih komedija kaže: sadržaj je jednostavan. Ovde u stvari i nije, jer meša realnost i fikciju na više nivoa, kombinuje zabavu i moralnu propoved, pozajmljuje citate iz fiksnih istorijskih pop-kulturnih fenomena, uz to još i zahteva poprilično predznanje iz Barbi univerzuma, koji je globalno eksplodirao pre 64 godine kao džinovska pink-zvezda.
Barbi je ugledala svetlo dana pre 64 godine, u pokušaju kompanije igračaka „Mattel“, Los Anđeles, da stvori lutku koja bi bila žena, a ne beba, sa kojom bi se male curice učile kako da prvo kultivišu potpunu ženu u sebi, a ne odmah majku. Da ta lutka-žena nikad ne postane žena-lutka, dizajneri „Mattela“ su joj dali sva spoljna seksualna i rodna obeležja, počevši od idealnih, u realnosti praktično nepostojećih formi, sa proporcijama grudi-struk koje bi slomile svaku kičmu, ali su joj uskratili vaginu.
Od tada, „Mattel“ je, uglavnom zahvaljujući Barbi, ali i svojim drugim produktima, kao „Hot Wheels“ (od 1968), „Bube i paukovi“ (Creepy Crawlers, od 1965) ili „Brbljava Keti“ (Chatty Kathy, 1959–†1965), postao drugi globalni producent igračaka posle „Lega“. „Matelova“ mreža prodaje ima organigram Ujedinjenih nacija, sa preko milijarde prodanih Barbika i tri nove koje se prodaju svake sekunde. Tako tvrde marketinške organizacije u Sjedinjenim Državama. Čak iako nešto preteruju, činjenice su impresivne.
Barbika
Ali nije to ono predznanje koje je neophodno da bi se gledao film. Treba ući u čitavu mitologiju barbikološke društvene organizacije koju je „Matel“ ispleo oko svog glavnog produkta, uneti se u emocije konzumenata iz kojih je ona izrasla. Da je ostala sama, Barbi bi završila u nekoj ustanovi zatvorenog tipa, boderlajner iz udžbenika, umesto što joj je tvorac dao priliku za socijalizaciju širokog tipa i tako je spasio.
Barbi je najpre (1961) dobila prijatelja Kena. Onda je na tržište polako stizala njena porodica – tata, mama, tri sestre, crna dvojnica i alter ego „Bruklin Barbi“, pa familija drugog i trećeg stepena, prijateljice, njihove prijateljice i porodice, onda jubilarne Barbike i one dizajnirane po poznatim osobama. Sve skupa, lično prebrojano iz arhiva „Matela“, postoji negde oko 400 različitih tipova Barbika, uz minimum 250 profesija kojima su se one do sada bavile, uključujući u više navrata i „Barbi kandidatkinja za predsednicu“, odnedavno i „Barbi predsednica SAD“.
Uz to, i karakter Kena (Kenet Šon Karson) dobijao je priliku da meandrira socijalno, profesionalno i fizički. Iako ne dostiže furor transformatikus svoje prijateljice Barbi, i on se pojavljuje u 55 formi i profesija; poslednja, ona koju u filmu igra Rajan Gosling – „Ken Plaža“. Ne spasava, samo stoji na plaži i čeka da se iz plastičnih talasa pojavi Barbi sirena Dua Lipa i mahne mu ne bi li „Barbi“ (Margot Robi) bila ljubomorna.
Kenet Šon Karson
Neke figure stoje između Barbi i Kena, dajući im više društvenog kredibiliteta, kao Kenov prijatelj Alan (rođen 1964), koji je oženio godinu dana stariju Barbinu prijateljicu Midž, trudnu već blizu šezdeset godina, što je rekord duži od Georgininog, ćerke Radovana Trećeg. Čak je postojala i marketinška varijanta Alan + trudna Midž + dve bebe u rukama, ali je brzo napuštena jer je na konzumente delovala opsceno. Razlog – Midž nema vaginu, pa nije ni mogla da rodi, a nema ni ožiljak od carskog reza. Jedino ako ih je iskašljala. To što nije ni mogla da ostane trudna, jer su i svi muški karakteri bez genitalija, nije bilo presudno. Ali taj deo je nekako lakši, jer postoje istorijski presedani.
Barbi u egzistencijalnoj krizi
Globalnom Barbi-plemenu su stvari jasne. Za one druge je bitno da shvate osnovno: svi ženski likovi su u stvari „Barbi“, kao što su svi muški „Ken“. Ko je gledao „Bafi“, to bi odgovaralo momentu kad Druzila kaže: „Dala sam svim zvezdama isto ime, i sad vlada strahovita konfuzija“. Svi su oni jedno, osnovno, monistički hen-princip na delu, svi se stalno vraćaju na Hen-Barbi i Hen-Kena.
Posle niza crtanih i digitalno lutkarskih filmova, sad je na odraslo tržište, uz pomoć samog „Matela“, stigao prvi igrani Barbi film. Sadržaj: Stereotipna Barbi živi srećno u svetu pink iluzija, u kući koja je preslikana i dodatno obojena arhitektura čuvenog austrijsko-američkog moderniste Riharda Nojtre iz 1946. (Kaufmann House). Iz sebi nepoznatih razloga Barbi odjednom upadne u egzistencijalnu krizu, što odmah deluje na njen fizis – dobije ravne tabane i celulit na vretenastim mišićima, a lice joj izgubi estrogensku auru.
Sedište kompanije “Matel” u Los Anđelesu
Najpre po savet ode kod „Otkačene Barbi“ (Weird Barbie), koja se tako zove zato što su je njena deca, ne njena nego ona koja su se njome igrala, uništila do neprepoznatljivosti. Otkačena Barbi, igra je fenomenalna Kejt Mek Kinon, savetuje Stereotipnoj Barbi da se uputi u realni svet i nađe svoju devojčicu-vlasnicu. Ona, prava curica iz pravog sveta, sigurno je depresivna, možda i fizički ugrožena, što se projektuje na Barbi. Kao što znaju svi koji pohode Barbi-univerzum, Barbi i njena vlasnica su jedno, spojeni sudovi.
Barbi i Ken putuju u realni svet, u ovom slučaju Santa Monika Bej, deo šireg Los Anđelesa, sa plažama koje se pojavljuju u mnogim kultnim filmovima i muzičkim spotovima. Tu, u LA podgradu San Segundo, je i sedište samog „Matela“. Svi eksterijeri su snimani na dve lokacije, Plaži Venis i trgu ispred „Matelove“ kule. Seting samog Barbilenda je naprotiv podignut u istom studiju u Engleskoj gde je sniman „Hari Poter“, Varner Bros, Hertfordšir.
Od trenutka kad dve lutke u potrazi za smislom života stignu u Los Anđeles, film počinje da se, ne posebno ingeniozno, igra sa citatima popularne kulture. Kompanija „Matel“ shvati da su dva njena produkta pobegla iz Barbilenda, pa šalje udarnu trupu da ih pohvata („Blejd Raner“ Ridlija Skota, 1982) i spreči katastrofu sudara materije i antimaterije („Anđeli i demoni“ Rona Hauarda, 2009).
Ken otkrije čari patrijarhata u realnom svetu, te se hitno vrati da ga implementira u Barbilendu. Barbi u svojoj liniji priče pronađe ko se igra s njom – to nije feministički osvešćena tinejdžerka Saša (Arijana Grinblat), već njena mama Glorija (Amerika Ferera). Glorija ne izlazi na kraj sa zahtevima koje društvo postavlja pred žene i u epilogu održi snažan motivacioni govor skupštini igračaka i ljudi (završna scena iz „Velikog diktatora“, Čarli Čaplin 1940).
Ken i Barbi u filmu “Barbi”
Na kraju su svi srećni. Patrijarhat u Barbilendu je sprečen, matrijarhat omekšan; Vrhovni sud je ostao u rukama Barbi-misica u kupaćim kostimima, a predsednica države je ponovo Bruklin Barbi. Stereotipna Barbi je za nagradu postala prava žena („Pinokio“ Karla Kolodija 1881). U završnoj sceni, ona se puna uzbuđenja i svečane nelagode, prijavljuje za prvi ginekološki pregled.
Barbi je konačno je dobila p… vaginu, kakav je to kraj filma? U životu je to upravo početak. Čak i žene koje odbijaju da budu žene kreću odatle. Sve to opasno miriše na nastavak, možda čitavu franšizu: „Zaljubljena Barbi“, „Barbi postaje mama“, „Barbi: Prizori iz bračnog života“. A ako to previše odvede na trasu uverene i samouverene ženskosti, onda „Non-binarna Barbi“, „Barbi: To nisam ja“, ili „Barbi LGBTQIA+“.
Šta se kuva danas?
Iz „Matela“ se brane od šećerne estetike i trivijalnog sadržaja objašnjenjem da je film pun humora i oštre ironije. Sigurno, ima i toga. Dizajn je vizuelno atraktivan, muzičke scene uvek počnu dobro (muzika: Mark Ronson), iako na kraju završe napete kao probušene auto-gume.
„Barbi“ Robi i „Ken“ Gosling imaju izraziti dar za komediju, Mek Kinon igra „Otkačenu Barbi“ kao Češirsku mačku iz „Alise u zemlji čuda“ (Luis Kerol, 1865), čim je nervozna pretapa se u psihodelični okvir svoje kuće.
Kejt Mek Kinon kao Otkačena Barbi
Glavni problem filma je transfer fantazije u realnost i njihovo simultano pakovanje u iluziju filmskog medija. Prevedeno, patetičan je i komičan na krivim mestima. Ali po enormnom uspehu koji upravo beleži u svetskim kinima, to mu izgleda nije mana, već glavna vrednost.
Pomaže i lično iskustvo, odnosno odmaže, ako ga gledalac nema. Ja nikad nisam imala Barbi, samo jednu Lutku Talijanku, koja je, nakon što mi je otac predao u dirljivom porodičnom momentu i uz moje iskrene suze radosnice, samo nekoliko sati kasnije postala Otkačena lutka Talijanka.
Ni pravi život nije dobra priprema za postojanje pin-up žena s doktorskom titulom. Lično sam poznavala samo jednu pravu Barbiku. Mislim da se u realnom životu zvala Zorana. Radila je sa mnom u Desku Radio Beograda, visoka blizu metar osamdeset, dugih vitkih nogu, uskih kukova, stomaka ravnog kao daska, čvrstih malih grudi. Imala je dugu plavu kosu koju je nosila puštenu po skandinavski. Uz to je bila daleko od svakog stereotipa glupe blondinke, jer je posao obavljala brzo i pametno.
Aqua: Barbie Girl (1997)
Svaka smena s njom je bila čista frustracija, jer je Barbika jela sve vreme između vesti, a one su išle na sat. Počela bi s burekom, onda bi došao dupli sendvič sa šunkom koji bi donela od kuće, pa pereca posuta semenkama lana. Onda ćevapi ili pljeskavica iz pečenjarnice ispod Hilandarske, pa krempita ili Esterhazi torta, zimi žito sa šlagom. Kraj smene je bio još spektakularniji, jer bi nazvala mamu telefonom i dok zahvata iz vrećice čipsa pitala je šta ima za ručak. Falili su samo rezanci s makom pa da sve izgleda kao seting za Balaševićev spot „Al’ se nekad dobro jelo“ – kad radijska Barbika ne bi istovremeno imala pojavu vrhunskog modela, u belim kapri-pantalonama i ravnim balerinkama a la Brižit Bardo ili Beba Lončar.
U to su vreme u emisijama vesti, onima koje se okreću 24 sata na dan, radile samo žene, jer je to važio za najlošije plaćen i najmanje cenjen posao u novinarstvu. Sve što je valjalo, kod komunista bi zaposedali muškarci; jedini ključ koji su oni priznavali, bio je nacionalni ključ.
Barbike u stonom fudbalu
Izbegavale smo da budemo u smeni sa Barbikom. Razumljivo, em te teraju da ozbiljno diktiraš vesti o nekom centralnom komitetu koji zabranjuje knjigu koju nije pročitao, ili Titovoj štafeti koja je ostala da prenoći u nekom hotelu kod Vrnjačke Banje, em gledaš kućnu Barbiku kako neokrznuta lebdi kroz te ruševine smisla, zgodna, pametna i sita, ništa je ne dodiruje, ni masni burek, ni komunistički komesar na spratu Rade Veljanovski.
Treba li reći da sam je mrzela od toliko savršenstva, i da je ona bila glavni razlog da se odselim u Zagreb? Što dalje od uzora, koji, bilo mi je jasno, neću nikad dostići, tako zaostala u rastu na 168 cm, sa vretenastim mišićima koju su se radije skupljali u kugle, svesna da su gladovanje i odricanje moje jedine šanse za dobar život.
5.000 Barbika u instalaciji “Talas 2” umetnice Anete Tas na plaži Bondi u Sidneju 2015.
Svaka žena, čak i ona od pet godina, brzo nauči da su estetski kriterijumi ženskosti istina vrlo različiti, ali samo dok se figura i forma drže u redu. Ko misli da je to samo „društveni pritisak“, neka konsultuje doktore i nutricioniste. Jer kad ti društvo novih inkluzivnih pravila „dopusti“ da se zaokružiš, kad te anestezira izjavom da je „svaka konfekcijska veličina lepa“, dočekaju te trigliceridi, holesterol i dijabetes.
Ne, Barbi nije samo izmišljotina patrijarhata.
Barbenhajmer, Barbikor, Barboretum
U ovo kratko vreme otkad se prikazuje, film je već izrodio nekoliko aktuelnih fenomena, rodnih, estetskih, ali i direktno političkih. Barboretum je skovan sad na licu mesta i ne fali mu ništa. Sasvim je pogodan da kao termin obuhvati hen-kolektiv Barbika, neživu zajednicu živih stvari kultivisanu iz semantike arboretuma u studijski barboretum magente, fuksije i roza žvakaće.
“The Barbie Dreamhouse”
Ali ostala dva su već duže u upotrebi. Trend Barbikor (Barbiecore) se oglasio mesecima pre pojave samog filma. Čitav Barbilend je utopljen u „bubblegum pink“, nijansu roza žvakaće gume, koja više vuče u plavo nego u crveno; modnim rečnikom hladna, „prljavija“ nijansa srodne grupe boja. „Prljavo“ nije pežorativan termin, samo oznaka da dotična nijansa nema sjaj vlastite „čiste“ varijante iz kruga boja, nego zagasitost; da ne flektuje, već privlači i guta kroz taktilne senzore baršuna. U spektralnom točku američke firme „Pantone“, koja u branši grafike, mode i dizajna drži prvenstvo u imenovanju nijansi boja, „bubblegum pink“ nosi službeni naziv „Pantone 219 C“.
Brojne modne kolekcije velikih imena za iduće leto nose roza ton 219 C od glave do pete. Neposredno posle epidemije je na modnim pistama dominirao „dopamin-trend“, kaleidoskop hipi-boja, ali više u dezenu i jarkim print-mustrama. Za razliku od njega, trend koji ga smenjuje, Barbiecore, je monotonalan, čak diskretan u poređenju. S tim da se Barbikor nije zadržao samo u modi kao svom prirodnom habitatu.
Barbikor kolekcija 2023.
Čitavi modeli kuća se ovih dana pojavljuju u medijima, od temelja do krova utopljeni u 219 C. Svi variraju arhitekturu američkog Juga iz vremena Konfederacije, što znači da i sami promotori trenda njegov dalji razvoj vide u afektualnoj matrici slatkoće i kiča. Ono što je u samom filmu počelo kao funkcionalni i fuksionalni modernizam Riharda Nojtre, već se u narednom koraku preselilo na plantaže pamuka u Južnoj Karolini, nekome iz snova, nekome iz noćne more.
Barbenheimer, zloupotreba dobre namere, ili naivnost laži?
Najvažniji trend, najdublji, onaj kojim će se prvi igrani Barbi film upisati u arhive društvenih fenomena je ostavljen za kraj. Razlog je njegova težina. Da se stavi na početak, propao bi odmah u epilog, kao teška voda, kao bomba koja projuri kroz deset spratova do podruma.
„Barbenhajmer“ je kovanica nastala iz naslova dva filma koji su u isti dan jula slavila promociju u Los Anđelesu, „Barbi“ Grete Gervig i „Openhajmer“ Kristofera Nolana. Spojio ih je datum, istina, ali ih je u zagrljaj zakucao podsvesni tok epohe čiji savremenici ne mogu da se odluče između eskapizma i krvoločnosti, pa biraju simbiozu jednog i drugog.
“Barbenhajmer”, parodičan trejler
U pozadini je ideja da su oba lika, Hen-Barbi i „otac atomske bombe“ Robert Openhajmer iskorišćeni, upotrebljeni i ispljunuti. Od koga? Pa od nosilaca društvenih i političkih sistema, grupnih interesa sa realnom moći da utvrde kakav tip ženskosti je na delu, kakve političke emocije kruže prostorom, čija mama peče palačinke, čiji tata kuva smrtonosno oružje.
Sigurno, ništa nije pravolinijski pouzdano, dva i dva nisu četiri, ali neka viša matematika je uvek na delu kad iz socijalnih morfologija izrastaju nove interaktivne strukture.
Uz najbolju volju, lutku Barbi je teško prihvatiti kao „ikonu feminizma“, simboličkog oslobođenja žene iz okova pravog ili samo našeg kripto-patrijarhata. Pokrivene žene su na projekciju u bečki Artis samo došle da gledaju „Barbi“, ne da ritualno spale hidžabe, nikabe i burke, kao što su ranije evropske generacije palile brushaltere, pa im u kasnijim godinama bilo žao do pupka. Svi moji urednici su i dalje muškarci, iako odnos više nije hijerarhijski u dnevnom, profesionalnom smislu.
Početak filma “Barbi”
Uvertira „Barbi“ je najsnažniji momenat filma, kad devojčice-male-mame odbacuju svoje bebaste lutke i u transu gledaju prvu Barbi iz 1959, seks-bombu u kupaćem kostimu sa bretonskom mustrom. Ali, prvo, scena je direktan citat Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ (1968); drugo, „male mame“ nisu postale slobodne, već su samo dobile nacrt dizajna kome trebaju da se približe u odrastanju; i treće, o kojoj to ženskosti se danas uopšte govori? Žena koja danas isprobava svoj budući izgled na kostima nekoliko Barbika, u realnosti će vrlo brzo shvatiti da to više nisu urgentne teme. Jer kad tako ženski ravnopravna i samosvesna uđe u odraslo društvo, mogla bi je dočekati istina da više nema ni žena ni muškaraca.
Robert Openhajmer kao ogledni primer čoveka koji je mislio dobro, ali čije su znanje i energija iskorišćeni za demonstraciju vrhunskog zla, takođe se ne uklapa u paradigmu zloupotrebljenog i ispljunutog. Konkretno, njegova filmska priča se ovog leta koristi da usmeri javnu pažnju na to šta će se dogoditi AKO Rusi bace atomske bombe na Evropu, koje su Amerikanci VEĆ bacili u Japanu. Ima strahovite hipokrizije u poruci filmskog „Openhajmera“, koja dopire kao denuncijantski politički zov „drž'te lopova“, ruskog naravno. U recencijama evropskih medija veza filma „Opnhajmer“ sa Putinom i ruskim ratom u Ukrajini mnogo je direktnija nego ona sa američkim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija, koja ostaje apstraktno moralna.
“Openhajmer”, trejler za film
Osim te iskorišćeno-odbačeno, trend Barbenhajmer ima još jednu dimenziju, nimalo suptilnu vezu između eskapizma i rata. Poluozbiljno polukomične verbalne igre filmskih kritičara i recenzenata oko toga odnose se na redosled gledanja filmova. Koji gledate prvi? Koji drugi? Otkrijte nam redosled i reći ćemo vam koji ste tip.
Filmska Barbi Margot Robi predlaže da se prvo gleda „Barbi“, onda „Openhajmer“, pa opet „Barbi“ – opustiš se, užasneš se, pa se u drugom gledanju šećerleme utešiš. Predsednica Barboretuma, Bruklin Barbi koju igra glumica Isa Re smatra naprotiv da prvo treba videti „Openhajmera“, jer ko taj film gleda posle „Barbi“, „taj je verovatno mali psihopata“. U pokušaju komike, Se-En-En poručuje to isto, prvo treba provariti „Openhajmera“ za večeru, pa pojesti „Barbi“ kao desert.
Jedan od komentatora koji podržava taj poredak smatra da će svako ko gleda prvo „Barbi“ pa tek onda „Openhajmera“ izaći iz dvorane „nesrećan, zbunjen i svesniji nego ikad da mu vlastita egzistencija može u sekundi biti oduzeta od snaga koje su potpuno van njegove/njene kontrole.“ Zato se pledira za sledeći poredak: Prvo „Asteroidni grad“ Vesa Andersona za ugođaj nadrealizma, onda „Openhajmer“ za doživljaj realnosti, na kraju „Barbi“ kao anestezija i milost eskapizma.
“Barbenhajmer”
Kad je reč o „silama van kontrole“, komentatori s obe strane Atlantika misle na moguću realnost koja Evropi preti s ruske strane 2023, ne realnu realnosti koja se već zbila s američke strane u Japanu 1945. To je glavni sastojak Barbenhajmera, zauzimanje pozicije na krivoj trasi, na kojoj se preko stvarnih događaja prebacuje opšta moralna aura, dok se malo verovatnima daje forma političke propagande.
Ali šta očekivati od zemlje u kojoj se na mestu predsednika smenjuju osobe kao Tramp, Hampti Dampti i Barbi.
Za kraj, preporuka: da, gledajte „Barbi“, isplati se. Gledajte sva tri, napravite vlastiti psihogram. Nemojte se sakrivati iza dobrog ukusa.
