Neuronaučnici upozoravaju da su nove generacije slabije i motorički i kognitivno. Da bi se izbegle greške, moramo da edukujemo roditelje, poručuje Ranko Rajović
Internet, mobilni telefoni, kompjuteri, tableti, svet tehnologije – igranje napolju sa drugarima premešta se u novu prizmu digitalnog. Sve je to postao izazov za roditelje i staratelje, koji su bačeni u koštac sa nečim skoro potpuno nepoznatim, a u svemu tome žele da urade ono najbolje za sopstveno dete.
Baš zbog toga što su neinformisani, previše uplašeni, a nekada iz želje da urade najbolje za svoju decu, desi se da pogreše prilikom vaspitavanja.
Roditeljska ljubav je bez premca, a baš zbog toga roditelji nekada ni ne prepoznaju da zbog silne ljubavi zanemare sve ostalo, i tako svom detetu “podmetnu nogu”, a da toga nisu ni svesni.
“Grešimo, ali uglavnom iz najbolje namere. Okruženje se brzo menja, što utiče na ukupni razvoj deteta, regije mozga se povezuju i u tom povezivanju neurona se određuje u velikoj meri na koji način će mozak obrađivati i povezivati podatke, kako se usmeravaju kognitivne sposobnosti… tako da tu treba tražiti na koji način to približiti roditeljima, kako ih pripremiti za brže promene okruženja i da procene šta je dobro, a šta nije”, objašnjava Ranko Rajović, autor NTC programa i šef Katedre za obrazovne neuronauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, kao i ekspert EHF (Evropska rukometna federacija) za neuronauke u sportu za “Blic”.
Zbog čega pogrešno vaspitavamo decu
“Često čujem odgovore, ‘pa nisu naši roditelji učili ništa o roditeljstvu pa je eto sa nama sve u redu’. Obično odgovorim, to su bila sporija vremena, sa manje informacija, sa sporim promenama okruženja. Danas je drugačije i neuronaučnici upozoravaju da nešto nije u redu, da su nove generacije slabije i motorički i kognitivno. Da bi se izbegle greške, moramo da edukujemo roditelje”, dodaje Rajović.
Nekada su tu bile školice, između dve vatre, ćorava baka, trčanje napolju, a danas je toga čini se, sve manje. Deca su su već u prvim godinama života izložena pametnim uređajima, od telefona, preko tableta, pametnih telefona pa do laptopova. Mnogi kažu, da mališani prvo nauče da koriste telefon, pa posle prohodaju i govore.
“Treba ograničiti pristup, a ako je moguće odlagati kupovinu prvog telefona, posebno kod dece koja su mlađa od sedam godina. Čak ni do jedanaeste godine ne bi trebalo tek tako dozvoliti pristup novim tehnologijama, jer brzo se javlja problem zavisnosti”, objašnjava Rajović.
Kako dodaje, zavisnost od mobilnih telefona i društvenih mreža mnogostruko je opasnija nego što bi to roditelji mogli i da pomisle.
“Hormoni i neurotransmiteri utiču na ponašanje i donošenje odluka. Danas ih deca dobijaju bez napora, što formira i njihovo ponašanje i reakcije. Ulaskom u virtuelni svet sve se brže dešava, mozak kao da treperi i kada se dete vrati u realan svet – sve je usporeno, ništa se ne dešava, postaje im dosadno. I stimulaciju traže u lažnom, virtuelnom svetu. To je realna opasnost u koju smo pustili našu decu. I moram da kažem nije problem da odu u taj virtuelni svet pola sata, sat vremena… problem je što često bez roditeljske kontrole tu provedu po 3-4 sata svaki dan”, kaže on.
Deca kao na pokretnoj traci
Na pitanje da li su deca danas zbog društvenih mreža usamljenija nego ranije, pre svega jer nema tog druženja kao ranije, Rajović kaže da je to činjenično stanje vremena u kome živimo.
“Manje se druže, to je činjenica. Ne samo zbog mobilnih telefona i video-igrica. Uzmimo samo na primer odlazak na trening… deca su nekad dolazila ranije, družila se pre treninga, pa i posle. Danas to često izgleda kao na pokretnoj traci, roditelji dovode dete na trening, par minuta pre početka, odvode ga odmah posle treninga na neku novu aktivnost. Deci ne ostavljamo dovoljno vremena”, upozorava on.
Kako je rekao, motorički deca su danas slabija, pažnja i koncentracija postaju sve veći problem, kontrola emocija je problematična.
“Učitelji sve više upozoravaju da u prvom razredu to primećuju kod svake nove generacije. Nažalost, dok ne uzmemo u obzir promene okruženja, i na koji način to remeti formiranje mozga – nećemo moći da zaustavimo taj trend. To se uči na neuronaukama i sve je veća potreba da nova medicinska otkrića primenjuju u pisanju programa za vrtiće i škole”, objašnjava Rajović.
Pravo vreme za vrtić
Nemaju dileme roditelji samo o tome kada detetu dati pametni telefon, već i oko toga kada upisati i poslati dete u vrtić.
“Individualno je, nema jednoglasnog mišljenja. Moja deca su krenula sa godinu dana. Za dvoje je to bilo rano, za dvoje je prošlo bez problema. Nisam imao drugo rešenje, ali da jesam onda bi Iva i Vuk krenuli sa dve, a Katarina i Danilo sa godinu dana”, kaže Rajović, navodeći sopstveni primer.
On je na ličnom iskustvu primenio znanje koje ima i vaspitavao svoju decu, gde su ona sada, i kako se on nosi sa digitalnim svetom koji je na dohvat ruke njegovim unucima.
Prema njegovim rečima, decu danas držimo kao malo vode na dlanu.
“Ispunjavaju im se želje, tako i nauče, onda to postane obrazac ponašanja. Međutim, to tako baš i ne funkcioniše, kad mama i tata nisu tu. I kad nešto ne može frustracija je visoka, a prag tolerancije sve niži. Tada se javlja i agresivnost, ne shvataju da postoje neke granice, jer sve gledaju iz ugla kako su naučeni. Zato je posao roditelja da napravi granicu, uz puno strpljenja i ljubavi tu dete može da ima slobodu. Pokušaće dete da prekrši pravila, ali to je deo odrastanja. Posvećeni roditelji, puni razumevanja i ljubavi, sa jasnim granicama neće praviti velike greške”, kaže Rajović.
Rajović je zaključio da je važno da roditelji pomognu detetu, da ga nauče da se izbori sa problemom, dosadom…
RTbalkan.
