Sin Andrije Miloševića napunio je četiri godine, a ponosni otac ne krije da je dečak od prvog dana postao apsolutni centar njegovog sveta i najveća životna inspiracija.
Andrija Milošević je u emisiji „U krugu porodice“ podelio priču koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Otvoreno govoreći o gubitku oca, čuvanju uspomena i borbi protiv površnosti modernog društva, poznati glumac je objasnio zašto je dobrota postala zaboravljena kategorija i kako svom sinu Relji pokušava da obezbedi slobodu i zaštitu.
-Ovaj današnji svet koliko je narcisoidan toliko je slab, a onda iz tih slabosti ljudi o sebi misle toliko neverovatnih stvari ili žele da ih dostignu. Pošto duboko u sebi znaju da to nikada neće uspeti, prave fasade – da li će izgledati ovako ili onako, a sve to nema veze sa realnošću. To je zaobilaženje onoga o čemu govorim, a to je borba. Nažalost, kad se boriš to ostavlja posledice, a njih nosiš sa sobom. One te uče kako ćeš dalje. Sada, kad god govorim u mislima imam Relju.
Njemu ostavljam tragove. Neverovatna je stvar da je imam samo četiri slike moga oca. On je umro pre više od deset godina, a ja u glavi imam neke slike, ali sam mnogo toga zaboravio. Međutim, Relja će imati priliku da me čuje, da me vidi, da vidi kako sam obučen, da vidi svoje roditelje kako su gostovali u emisiji, pa će reći – gle’ kako je mama lepa, a tata debeo. Nije važno, ali to su tako lepe stvari koje ćemo mu ostaviti, ispričao je Andrija i istakao da je u današnje vreme institucija porodice ugrožena.
-Sa Sandrom pričao da bi dete trebalo vaspitavati tako da je porodica u frontu prema svetu. Ovo više nije svet koji podržava porodicu. Ovo više nije svet koji želi porodicu. Ovo je svet koji gazi sve ljudske postulate. Ne pričam o tradiciji, već o čistom ljudskom načinu dobrote i življenja. Dobrota… Koga ćete čuti da na televiziji priča o dobroti? Uglavnom ćete čuti ljude koji će na pitanje „šta mislite o ovome…“ odgovoriti „top“. Sve je jasno, više nemamo šta da pričamo. Top je limit gde taj svet ide, a mene on ne interesuje, jer sam ga prošao pre dvadeset godina. Sada je negde dole, pa ga više i ne vidim, rekao je glumac koji se prisetio svog odrastanja.
-Važno je da Relja već sada, u ovoj našoj maloj porodici, ima slobodu, zaštitu, gnezdo, ljubav, iskrenost… Postoji jedna predivna rečenica, koju stalno pominjem. Moju babu sam pitao kako je mogla da me sa šest godina pusti da po vrletima teram krave, a vrleti su takve da bismo se i sada jedva popeli. Svakog dana sam to radio, ali ne samo ja, već još pedest klinaca. Odgovorila je vrlo jednostavno – nije imao ko. Šta to znači? Da sam sa šest godina bio ravnopravan član porodice koja je morala i da kosi, i da plasti, da muze, i da siri… Bio sam ravnopravan član i sa samo šest godina radio vrlo važan posao. Mislim da je za dete to fantastična stvar, a pritom sam imao mnogo slobodnog vremena. Oteram krave, a onda se družim sa čobanima, igramo fudbal…
