Za SAD se postavlja pitanje koliko dugo mogu praktično bezuslovno da podržavaju Izrael, kao što su to decenijama kontinuirano činile, ako izraelski lideri sprovode politiku koja šteti američkoj reputaciji, komplikuje ionako zastrašujući globalni geopolitički sukob, a istovremeno Vremenom, ciljevi izraelske politike nisu jasno definisani i samo postavljaju pitanja o budućim rizicima, a sve bez jasne vizije održivog rešenja.
Svetska diplomatska zajednica je čak donekle zbunjena jer izraelski premijer Bibi Netanjahu uporno najavljuje rešenja za Gazu koja su za SAD neprihvatljiva, baš kao i Netanijahuove brutalne metode obračuna sa teroristima, koje dovode do ogromnog broja civilnih žrtava. Prema poslednjim podacima, u Gazi je stradalo 10.300 civila, od čega 50 odsto žena i dece. Najgori cinici su počeli da primećuju da se izraelske oružane snage ubrzano približavaju odnosu od 10 mrtvih Palestinaca na svakog Jevrejina ubijenog u psihopatskom terorističkom napadu 7. oktobra upotrebom bombi od 1 tone.
Svakim danom Netanjahuove odmazde, Sjedinjene Države stoga imaju sve veći problem na međunarodnoj sceni, jer su na globalnom nivou ostale sasvim same u svojoj bezrezervnoj podršci Izraelu (bile među samo 14 nacija koje su glasale protiv humanitarne rezolucije u UN), i sve je teže opravdati neselektivnu odmazdu za masakr 1.400 Izraelaca ako broj ubijenih Palestinaca dramatično poraste iznad tog broja. Međutim, ako se pogledaju potencijalni bezbednosni problemi Izraela izazvani brutalno kratkovidom politikom Netanjahuovog ratnog kabineta, čak se postavlja pitanje da li će američka diplomatija dozvoliti da sadašnji izraelski režim ugrozi budućnost Izraela. Ono što sada najviše zabrinjava američke diplomate i analitičare je to što je Netanjahu rekao za ABC Nevs da Izrael planira da preuzme „ukupnu odgovornost za bezbednost“ u Gazi „neograničeno“. To je de fakto najava večne okupacije. Da li je to prihvatljiva, realna i održiva opcija ili opasan desničarski otklon političara koji svoju karijeru spašava od teških optužbi za korupciju?
Kolumnista Njujork Tajmsa sa velikim iskustvom u izveštavanju sa Bliskog istoka, Tomas L. Fridman, primetio je u svojoj današnjoj kolumni da je zadržavanje izraelskih oružanih snaga u Gazi na neodređeno vreme veoma čudna ideja s obzirom na demografiju koja leži u osnovi, koja ne favorizuje Izrael. Na demografski problem Izraela u okruženju ovih dana je upozorio i Tajms of Izrael: „Prema zvaničnom Centralnom birou za statistiku Izraela, na kraju 2021. godine u Izraelu živi 9,5 miliona ljudi (uključujući Izraelce u naseljima na Zapadnoj obali. Od toga, 6.982 miliona (74 odsto) su Jevreji, 1,99 miliona (21 odsto) su Arapi, a 472.000 (5 odsto) nisu ni jedno ni drugo. Palestinski zavod za statistiku procenjuje da je palestinsko stanovništvo na Zapadnoj obali nešto više od tri miliona, a stanovništvo Gaze na nešto više od dva miliona.”
Na osnovu ovih osnovnih informacija, Fridman primećuje da Netanjahu tvrdi da će manje od 7 miliona Jevreja zauvek uspešno kontrolisati više od 5 miliona Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi, i „…iako im ne nudi nikakav politički horizont, ništa što bi biti put ka državnosti i demilitarizaciji“. Netanjahu računa na izraelsku obaveštajnu i vojnu superiornost i, prema Fridmanu, dovodi Izrael u najveću realnu opasnost od rata za nezavisnost 1948. godine. Pretnja po Izrael nije smeštena samo u Gazi, gde Hamas (prema izraelskim procenama) ima oko 30 hiljada boraca, već je bukvalno okružen nevoljama.
„Izrael se suočava sa pretnjama od niza neprijatelja koji kombinuju srednjovekovne teokratske poglede na svet sa oružjem 21. veka — i više nisu organizovani kao male grupe milicija, već kao moderne vojske sa brigadama, bataljonima, sajber sposobnostima, raketama dugog dometa, bespilotnim letelicama i tehničkom podrškom . Govorim o Hamasu, Hezbolahu, islamskim milicijama u Iraku i Hutima u Jemenu – a sada čak i Vladimir Putin koji otvoreno prihvata Hamas. Ovi neprijatelji su dugo bili tu, ali izgledalo je da su svi zajedno izašli kao zmajevi tokom ovog sukoba, preteći Izraelu ratom od 360 stepeni odjednom“, piše Fridman, koji je posetio Izrael i primetio da nikada ranije nije bilo takvo osetila se pretnja i neizvesnost. Nejasno je koliko moderna demokratija zapadnog tipa može da izdrži takve uslove, a kamoli Netanijahuovu najavu stanja trajne okupacije, koje će se vrlo verovatno pretvoriti u stanje trajnog rata. I Fridman je začuđen koliko se Izraelaca u ovom trenutku već oseća egzistencijalno ugroženo, toliko da čak i obični stanovnici velikog Jerusalima počinju da kupuju vatreno oružje. Šta ako dođe do masovnog egzodusa Jevreja iz Izraela?
Ono što analitičari sada primećuju jeste da je Netanjahuova okrutna taktika u obračunu sa teroristima Hamasa upravo ono što su priželjkivali neprijatelji izraelske države, odnosno Jevreji. Prema Fridmanu, „demonske snage“ ujedinjene u svojoj mržnji prema Izraelcima ne traže nikakve teritorijalne kompromise sa izraelskim vlastima: „Njihov cilj je da unište poverenje Izraelaca da njihove odbrambene i obaveštajne službe mogu da ih zaštite od iznenadnih napada širom njihovih granice – tako što će se Izraelci najpre udaljiti od pograničnih oblasti, a zatim će se potpuno iseliti iz zemlje”. Da, ne treba kriti da je cilj islamskih radikala koji okružuju državu Izrael da pripreme novi istorijski egzodus Jevreja, ali nije realno da će ih Netanjahu sve istrebiti, brišući tako pretnju kao gumicom.
Ono što američki analitičari ćute, a postaje sve očiglednije, jeste da Netanjahu podriva reputaciju Sjedinjenih Država kao supersile jer mu, očigledno, nije stalo do ključnih političkih poruka svojih najjačih saveznika, već se ponaša kao da oni uopšte ne zavise od američke političke, finansijske, obaveštajne i direktne vojne pomoći. Ono što se primećuje u diplomatskim krugovima jeste činjenica da Bela kuća Netanijahua služi da pokaže svima koji se ne slažu sa njegovim odlukama da ima najjačeg mogućeg saveznika na planeti, ignorišući savete Bele kuće. Apsurd situacije je u tome što Bela kuća i dalje insistira na povećanju finansijske i vojne pomoći Izraelu, Netanjahu radi praktično šta hoće, a Džo Bajden je izgubio svaku šansu u predsedničkoj trci pošto je izgubio 24 procentna poena podrške. među biračima mlađim od 30 godina, koji ne odobravaju ratne zločine protiv civilnog stanovništva kao prihvatljivu strategiju odmazde nad teroristima. Dok naslovi ozbiljnih medija vrište da je Netanjahu živi politički mrtvac, u stvari glava američkog predsednika se kotrljala niz političku padinu.
Za Sjedinjene Države otvara se još jedna strana: oni koji Ameriku doživljavaju kao neprijatelja ili bilo kakvu potencijalnu pretnju sada vide da Izrael, kao izuzetno zavisan saveznik, uopšte ne shvata Ameriku ozbiljno, što ih zauzvrat podstiče da budu agresivniji. Šef američke spoljne politike Entoni Blinken leti svojim avionom Bliskim istokom od sastanka do sastanka, a pojedini analitičari ocenjuju da je reč o „diplomatskom teatru”, a ne o ozbiljnim bilateralnim ili multilateralnim akcijama predstavnika najjače globalne sile, jer je on zapravo nema uticaja na izraelske akcije. Sa Netanjahuom koji mu baca klipove pred noge, Džo Bajden nema šanse da organizuje zaista solidnu podršku evropskih nacija, a njegovi razgovori sa umerenim arapskim partnerima/saveznicima nemaju čak ni koherentnu osnovu za bilo kakav dogovor ako se Netanjahuu dozvoli da vodi zemlju kao suprematistička nacija koja će istrebiti Hamas i proširiti granice Izraela.
Iako se američka diplomatija probudila zbog Netanjahuove izjave da je moguć neograničen boravak izraelskih snaga u Gazi, nejasno je da li je neuporedivo koherentnija alternativa koju nudi Blinken izvodljiva ako Izrael nastavi da sprovodi odmazdu na način na koji je, sudeći po glasanje u UN, prihvatljivo za samo 14 članica. Blinken tvrdi da će jednog dana Gaza i Zapadna obala morati da budu vezane pod istom palestinskom upravom, a Netanjahu uopšte ne želi da javno komentariše to rešenje. Postaje sve jasnije da se spoljnopolitički interesi Sjedinjenih Država preklapaju sa namerama Netanjahuovog režima.
Ono što je zaista bizarno za najveću svetsku ekonomsku i vojnu silu jeste da godinama na razne načine finansiraju Izrael, najavljuju povećanje pomoći, a zauzvrat im Netanjahu ne dozvoljava da učestvuju u zajedničkom stvaranju sigurne budućnosti. u regionu. Istovremeno, Sjedinjene Države postaju međunarodna meta zbog Netanjahuove tvrdnje da njegov cilj opravdava sredstva, a da taj cilj uopšte nije jasno definisan, a kamoli usklađen sa glavnim saveznikom.
Američka ekonomska i vojna pomoć Izraelu; Američke milijarde se slivaju u Izrael, šta Amerika dobija zauzvrat?
Jedna važna izjava predsednika Sjedinjenih Država posle terorističkog napada 7. oktobra zvučala je veoma plemenito, ali nije, kako kažu, „graciozno ostarela“, iako se činilo da je svaka reč koju je tada izgovorio Džo Bajden. mesto:
„Znate, istorija nas je naučila da kada teroristi ne plate cenu za svoj teror, kada diktatori ne plate cenu za svoju agresiju, oni izazivaju još više haosa i smrti i još više razaranja. Oni se nastavljaju, a cena i pretnje Americi i svetu nastavljaju da rastu.”
Sve je ovo apsolutno tačno, ali problem sa Netanjahuovim pristupom je u tome što sa bacanjem bombi od 1 tone na stambene četvrti u Gazi, ima previše „haosa i smrti i još više razaranja, i cene i pretnji Americi i svet se stalno diže“.
Posebno osetljivo pitanje, možda čak i gore od razaranja, jeste to što je Netanjahu uspeo da nametne atmosferu u kojoj se otvoreni humanitarni apeli lako odbacuju kao podmukli antisemitizam koji ima za cilj da pomogne zlim teroristima. Delovima intelektualnog tkiva zapadnih liberalnih demokratija biće potrebni meseci, možda i godine da se izleče od ove teške infekcije.
Sve veći problem je sve agresivnija podrška nekih republikanaca načinu na koji se Netanjahu nosi sa teroristima iza leđa civila.
