Po sunčanom danu silazimo sa auto-puta pre Niša. Na saobraćajnom znaku stoji Merošina, Prokuplje. Neke deonice državnog puta su pretvorene u gradilišta. Ovuda je pre tačno jednog veka prošao jedan od mojih omiljenih srpskih pesnika – Rade Drainac.
“Ranije, bio je to najočajniji drum u našoj Kraljevini. Međutim, sada je kulukom popravljen i po njemu se može bez plašnje ići”, zapisao je on 1923. i objavio u Samoupravi. Drainac je bio iz ovih krajeva.
Plašnja? Sviđa mi se ta reč. Nije to ni uplašenost, ni strah, ni plašenje. Najsličnija joj je po značenju reč bojazan. Tako i mi – bez plašnje – stižemo u Prokuplje. Naša kola u godinama pomalo stenju uzbrdo. Nakon prelaska mosta preko Toplice, u Prokuplje se valja popeti. Doduše i mirni deo naselja u dolini reke pripada varoši ali centar je na uzvisini.
Već sada mi je jasno zašto su ovde, i još više, na Hisaru, svoje kuće podizali brojni narodi. Odavde je lako braniti naseobinu. Ušli smo u centar i u hotelu Hammeum – to je starorimski naziv mesta – popili kafu dostojnu svakog velegrada. Hotel je izgrađen 1967, ali je 2019. renoviran po svetskim standardima. Restoran hotela nosi poučno ime Festina lente – grčki original glasi speude bradeos. U prevodu: požuri polako.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Polazimo prema najvećoj znamenitosti grada, Crkvi Svetog Prokopija, koja se smestila na kraju pešačke ulice, može se reći – brdu Hisaru u krilu.
Crkva kao školjka
Ulazim u crkvu, za koju smatraju da je podignuta krajem 9. ili početkom 10. veka. Od nje je u Srbiji starija samo Petrova crkva u Rasu. U polumraku se jedva razabire njena istorijska vrednost. Ali me napolju lepotom osvojila česma sa likom Svetog Prokopija. Sunčani februar dodao je prizoru sočnu boju. Kao da mi je svetac sa česme namignuo – kao da mi zaštitnik braka, žena, dece, nemoćnih, vojnika, kamenorezaca, rudara i pčelara iz svoje večnosti kaže da je baš dobro što sam navratio u grad koji nosi njegovo krsno ime. Ko je zapravo bio Prokopije?
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Palestinski oficir rimske vojske Neanije prepoznao je u sebi hristolikost i umesto da po nalogu cara Dioklecijana progoni hrišćane stradao je mučeničkom smrću jula 303. u Jerusalimu. Da li je njegove mošti prvom polovinom četvrtog veka u Niš prenela Jelena, majka Konstantina Velikog – koja je budućeg cara rodila baš u gradu na Nišavi – ili se to desilo tokom osmog ili devetog veka, kada su svetački zemni ostaci često premeštani sa istoka na zapad, ne može se sa sigurnošću reći. Poznat je jedino godina premeštanja moštiju iz Niša u Prokuplje – 1386. To su decenije kada su ravničarski delovi zemlje bili izloženi većem pritisku osmanske vojske, Vernici su mošti sklonili u bolje utvrđeno Prokuplje, a Niš će potom pasti.
Budući da su mošti Svetog Prokopija u velikoj bežaniji Srba pred turskom odmazdom 1690. prenete najverovatnije u neki od fruškogorskih manastira odakle im se u istorijskom metežu gubi trag, ova crkva je ostala nasukana na Brani, na kopnenom mostu koji povezuje Hisar i centar varoši. Meni se čini da je ona bez moštiju pomalo tužna kao školjka kojoj su izvadili biser.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Jug Bogdanova baština
Odmah u blizini je i Latinska crkva. Nazvana je tako jer su je dubrovački trgovci u Prokuplju za vreme osmanske vladavine koristili za svoja katolička bogosluženja na latinskom. Zapravo je njeno ime Jug Bogdanova crkva. Njen skladan izgled na kraju pešačke zone i na početku uspona na Hisar mene je osvojio na prvi pogled. 5 Jug Bogdans Kirche Prokuplje
Da živim ovde često bih dolazio baš na ovo mesto. Šteta što je crkvica zatvorena teškim metalnim vratima. Izgrađena je na mestu gde je u starorimska vremena bio Herkulov hram.
Od varoši crkvu zaklanja Dom kulture Radivoj Uvalić Bata. Čovek je rođen za balkanskih ratova u Bačkoj, studirao je pravne nauke u Beogradu i Parizu, borio se na republikanskoj strani u Španskom građanskom ratu, a za vreme Drugog svetskog rata bio je Titov gerilac u ovim krajevima. Njegov put od univerziteta, preko španskih rovova do obližnje gore Pasjače bio je za čuđenje i za divljenje. Posle rata je bio jugoslovenski diplomata. Prilikom preuzimanja ambasadorskog mesta u Indiji nastradao je 1971. u saobraćajnoj nesreći u Iranu. On je sa nadimkom dobro prošao. U varoši postoje biste i ulice njegovih saboraca, sa isto tako fascinantnim biografijama, koje su zvali Ćićko ili Tatko. Neki od njih počivaju u blizini crkve. Nekada su im pevali pesme: „Oj Prokuplje jel’ ti žao / heroj Tatko što je pao”.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Hisarska elegija
Dan je toliko lep da smo odlučili da se popnemo na Hisar.Vraćam se u mislima daljoj prošlosti polazeći od Jug Bogdanove crkve prema vrhu brda.
Valja reći da su epski Jug Bogdan i njegovih devet Jugovića umetničke maske istorijskog vladara ovih krajeva Vratka Nemanjića. Ali narodno ime je jače – prišiveno je kuli na Hisaru, pa čak i jednom selu nadomak Prokuplja – Jug Bogdanovcu.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Prvo odmorište na usponu bezbrojnim stepenicima nudi platforma sa dva spomenička poprsja. Rade Drainac je zbog činjenice da je rođen u blizini Prokuplja, a ovde je, kako kaže, i đakovao, jedan od prokupačkih brendova. Njegovo poprsje ćuti iznad Prokuplja. Stihovi iz zbirke Modri smeh, objavljene 1920. urezani su u postament:
„Druže i brate, / ma sa koje strane, / kad ti bol nanese / ovaj narod grubi, / znaj da jedan čovek / tvoje teške rane /oplakuje bolno / i iskreno ljubi.
Nastavljamo uspon. Nailazimo na grobnicu doktora Aleksandra Savića, utemeljivača srpske bakteriologije i ministra narodnog zdravlja u Kraljevini SHS. Ovaj Užičanin koji je studij medicine završio u Gracu, radni vek je je proveo u Prokuplju. Testamentom je izrazio želju da ga sahrane na Hisaru, a društvo mu prvi 40.000 karpatskih četinara za čije sađenje na ovom brdu je zaslužan upravo on.
Pogled koji boli
Na vidikovcu, visoko na Hisaru, vlada mir. Restoran ne radi. Terasa je pusta. Ispod nje se duboko ispod nas ugnezdilo Prokuplje, a desno, ispod njega vijuga Toplica. Na lepo mesto su se smestili neolitski ljudi, Dardanci, Rimljani, romejski, pa slovenski vladari. Na lepom mestu je stolovao Jug Bogdan. Lepo je ovo mesto i za umiranje – Gvozdeni puk u balkanskim ratovima sačinjen od ovdašnjih ljudi izašao je iz slavnih borbi desetkovan. Toplički ustanak 1917. bugarski okupatori su ugušili u krvi – izginulo je dvadesetak hiljada ljudi. U centru varoši je podignut spomenik i vođi ustanka Kosti Vojinoviću i mnogo veći, posvećen Topličanima palim u ratovima između 1912. i 1918, kao i u Topličkom ustanku 1917.
U gradu je i spomenik partizanima, ali i spomenik ljudima koji su nastradali u ratovima devedesetih – još 44 imena u nepreglednoj istorijskoj koloni mrtvih. Ako čovek zna za ta stradanja, lepota dana i pogleda se oboji u tamnije tonove. „I čovek gleda, ali ga nešto boli od tog pogleda”, zapisao je Drainac pre jednog veka o pogledu na Prokuplje. Pažnju mi privlači reka koja odlazi na istok.
Silazeći sa Kopaonika reka Toplica protiče kroz Kuršumliju da bi nekih trideset i pet kilometara dalje udarila ovde na podnožje brda Hisar. Naumila je da se spoji sa Južnom Moravom ali je morala da zaobiđe brdo, pa je naizgled potekla opet prema izvoru da bi se oko Hisara omotala kao zmija te ispod varoši nastavila kud je htela. Razmišljanje o hirovima rečnih tokova može biti sklonište od viška istorije.
Od Miće do Džudže
Na vidikovac dolaze deda i unuk. Deda je u maskirnoj odeći, unuk jedva da ima sedam godina. Deda mu objašnjava gde je šta u gradu. Govori mu da je pruga zapustela, ali da je nekada tuda prolazilo mnogo vagona. I da se nada da će opet. Setim se da je Drainac polagao nade u prugu koja se gradila između dva svetska rata: „To je mesto do sada bilo zakovani Prometej, a verovatno će ga probuditi železnička pruga, koja se uveliko radi.” E moj Rade, izgleda da su ovog južnog Prometeja ponovo zakovali.
Potom deda unuku objašnjava da je radio 35 godina u fabrici koja se vidi u kotlini. Pitam ga da li je barem ova fabrika preživela privatizaciju. Samo se nasmejao. Mića, tako se predstavio, rekao je da je kupac za nju platio onoliko koliko je 1983. koštala jedna mašina. Pa je preprodavao mašine za Bugarsku, a ovi za Tursku. Onda je došao drugi gazda koji je imao nadimak Đubre. Pa treći. Shvatam da je priča beskonačna, da nema poente. Unuku je dosadio razgovor odraslih o propasti. Odvukao je svog dedu prema Jug Bogdanovoj kuli. Mi silazimo opet u grad.
Devojka koja nam je jutros donela kafu u hotelu preporučila nam je kafanu Stari Džudža. Jeste da je ime izazivalo sumnju – iz njega je curkao semantički sloj koji ne obećava fino mesto. Kafana je u centru. Kroz prvi, čađavi deo moraju se izdržati pogledi domaćih ljubitelja alkoholnih napitaka. Ali pozadi je prostorija sa uzvišenim kafanskim dizajnom iz osamdesetih. Džudža se nije obrukao. Izneo nam je prave južnjačke zimske đakonije na sto.
Dobra šljivovica je 80 dinara. To je suma koju profesionalni prosjaci u Beogradu već doživljavaju kao uvredu. Blagoslovena da je ova krčma, njena kuhinja i njena poslovna politika!
Mori cveće pade u Taškinu baštu
Vreme je da prošetamo opštinskim parkom. Kao platforma na uzvišici, on nudi pogled na lepu i veliku zgradu iz vremena prosvetiteljskog optimizma u Srba – podignuta je 1909. Potom odlazimo do glavnog gradskog parka sa spomenikom koji je 1934. uoči svoje pogibije u Marselju svečano otvorio jugoslovenski kralj Aleksandar.
Ulicom Ratka Pavlovića nižu se građevine koje svedoče o naporima da se Prokuplje svrsta u red naprednih varoši – nekada pošta iz 1912, a sada muzej, stara i nova gimnazija, sokolski dom. To je vreme roditelja mojih roditelja. Kako li bi oni videli našu današnjicu?
Bacim još jedan pogled prema Hisaru. Pale se ulične svetiljke, nebo se iza brda boji rumenilom pa onda sve potone u crnu tintu. Noćićemo ovde. Požurićemo polako. U punom hotelskom restoranu popićemo čašu ovdašnjeg vina. Prokupac, rođen pre mnogo vremena u ovom pobrežju. Pred spavanje sa prozora hotela posmatram spomenik dok ga noćne svetiljke pretvaraju u tamnu bronzanu masu, zamrzlu u pokretu. Setim se opet mog prethodnika koji je pre jednog stoleća kočijom došao u varoš, da napiše ove retke o njoj: „Ako čovek noću prođe malama, još uvek može da čuje one retke pesme što odišu najsenzualnijim ritmom, a koje još jedino žive tu i u Vranju.”
Noćas niko ne peva, ali ja unutrašnjim sluhom čujem Drainca kako zapisuje pesmu koju peva Gapa kočijaš: Mori cveće pade u Taškinu baštu…
Zavoleo sam ovaj kraj. Doći ću opet, kada vinogradi zarude. Ipak bih morao razmisliti o mojoj sklonosti setnim varošima na jugu, jer je Drainac još pre jednog veka zapisao:
“Ali za ovaj kraj, na štetu njegovu, imali su ljubavi samo razočarani ljudi”.
