Još u njegovom ranom djetinjstvu, roditelji su primjetili njegov talenat za muziku i odlučili da ga upišu u muzičku školu. Ali kako ova škola nije postojala u njegovom rodnom gradu, Aco je obrazovanje morao da nastavi u Podgorici, gdje je kao školarac živio u domu za učenike.
U domu je trebalo da se navikne na nove uslove živote, u potpunosti drugačije u odnosu na mir i stabilnost koji je imao u porodičnom domu.
“Imao sam 14 godina i to je za mene negde bio mučan periodu. Bio sam u đačkom domu koji je bio oronuo, hladan, sa sobama gde je bilo po 6,7 ljudi i zajednička kupatila. Ali Bože moj, sve zbog muzike”, prisjetio se Pejović tog perioda ali i osjećanja koja su ga obuzimala nakon odlaska iz porodičnog doma.
“Nisam plakao ali su mi noći bile teške. U gradu si gde nikoga ne znaš, ali aposlutno nikoga. Stresno je bilo jer sam bio klinac. Treba da se snađeš, da izguraš tu priču zbog koje si došao”, rekao je Pejović za Grand.
U toku cijelog perioda njegovog školovanja, sreću i radost budili su vikendi koje je provodio uz roditelje, ali koji nisu bili tako česti.
“Možda sam jednom mesečno uspevao da odem kući. Radovao sam se maminoj kuhinji, nisam mogao da nosim hranu u dom jer nije bilo mesta gde da je držim. Baš je bilo kao u vojsci. Sećam se da je majka nakon što me je posetila tamo jednom prilikom, otišla kući u suzama. Onda se posle deset dana otac pojavio i rekao, ispričao je Aco u jednoj tv emisiji.