Nulandova i neokonzervativci su želeli da po svaku cenu izazovu trvenja sa Rusijom i sa Kinom, kako bi opravdali militarističku spoljnu politiku i naduvali budžet Pentagona. Da li njena prevremena ostavka znači da Vašington postaje svestan ishoda rata u Ukrajini?
Ostavka Viktorije Nuland, koju je prošlog utorka najavio američki državni sekretar Entoni Blinken, možda je prvi značajni znak zaokreta u spoljnoj politici SAD uoči izbora u novembru 2024, prenosi italijanski sajt “Barbadiljo”.
Većina Amerikanaca, koji se ne interesuju za spoljnu politiku svoje zemlje, malo zna o Nulandovoj. Nulandova je ćerka lekara, koji je emigrirao iz sovjetske Besarabije. Njenu karijeru obeležila je logika Hladnog rata.
Nulandova se uporno zalagala za kontinuiranu ekspanziju NATO-a, za nastavak trke u naoružanju i opkoljavanje Rusije. Od 2003. do 2005, u vreme američke vojne okupacije Iraka, Nulandova je bila savetnik za spoljnu politiku Dika Čejnija, koji je predstavljao sivu eminenciju administracije Buša mlađeg.
Ali, Ukrajinci veoma dobro znaju ko je Viktorija Nuland. Pre desetak godina, u vreme kijevskog Majdana, mogli su da čuju njen razgovor sa američkim ambasadorom Džefrijem Pajatom. Tada je Nulandova izgovorila svoju čuvenu relenicu: “J***š EU!”
Tada je Nulandova rukovodila operacijom smene legalno izabranog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, kojeg je zamenila američkom marionetom Arsenijem Jacenjukom.
Ta rečenica Nulandove (“J***š EU!”) smesta je postala viralna. Osramoćeni Stejt department nije poricao autentičnost snimka, već je optuživao ruske službe zbog presretanja razgovora. U stvari, ruske službe su učinile isto ono što je za američke obaveštajne agencije već postalo uobičajen manir, kada su rutinski snimale razgovore evropskih zvaničnika, uključujući i nemačku kancelarku Angelu Merkel.
Mnogo krupnija stvar je pri tom ostala u senci, a to je zavera za rušenje legalno izabrane vlade u Kijevu i odgovornost SAD za građanski rat koji je uskoro izbio u Ukrajini. Do februara 2022, u vreme početka ruske Specijalne vojne operacije, poginulo je oko 13.000 ljudi, a Ukrajina je postala najsiromašnija zemlja u Evropi.
Suprug Viktorije Nuland je Robert Kejgan, neokonzervativac i suosnivač “Projekta za novi američki vek”. Glavni cilj neokonzervatiaca je kvarenje odnosa sa Rusijom. Nulandovoj je pošlo za rukom da sasvim uništi diplomatske sa Moskvom sa sporedne funkcije državnog podsekretara za evropska i evroazijska pitanja. Sada se, međutim, čini, da je neko u Vašingtonu konačno izveo prave zaključke.
Bajden je trebalo da nešto nauči iz grešaka Obame
Predsednik SAD Bajden je trebalo da nešto nauči iz Obaminih grešaka. U prvom mandatu, Obama je dozvolio agresivnoj državnoj sekretarki Hilari Klinton, ministru odbrane Robertu Gejtsu, vojnim komandantima i CIA da njegovu poruku “nade i promene” zamene orvelovskim beskrajnim ratom.
Dobitnik Nobelove nagrade za mir ostao je upamćen po napadima dronovima na većinom nedužne civile, po nastavljanju okupacije Avganistana, po rastućoj spirali terorizma, zatvorima poput onog u Gvantanamu i ratovima u Libiji i Siriji.
Ipak, Obama je imao periode u kojima je sarađivao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Zapravo, Putin je u septembru 2013. izbegao eskalaciju u Siriji i pomogao je Obami da započne pregovore sa Iranom.
Tada su neokonzervativci Obamu označili kao “slabog predsednika”. Uz pomoć Nulandove, Robert Kejgan je 2014. napisao članak za časopis “Nju ripablik”, pod naslovom “Supersile se ne povlače”, u kome je pozvao na još agresivniju spoljnu politiku, podstičući strah u Vašingtonu od multipolarnog sveta u kome SAD više neće dominirati.
Još nešto o moralu Obame, koji je tada pozvao Kejgana na doručak u Belu kuću. Posledica toga je bila da je Obama počeo da uništava diplomatske odnose sa Rusijom, ali je nastavio da tajno pregovara sa Iranom.
Nulandova je oličavala želju neokonzervativaca za “velikim pobedama”
Godine 2014. izvršen je državni udar u Kijevu, koji je Ukrajinu trebalo da pripremi za ulazak u NATO.
Trgovinski ugovor, koji je sklopila vlada u Kijevu odmah posle državnog udara 2014, omogućio je Ukrajini slobodan uvoz iz Evrope, ali bez ikakvog reciprociteta. To je pakt koji Janukovič nije želeo da potpiše i koji je izazvao nove ekonomske probleme u Ukrajini.
Akcije Nulandove omogućilo je pet milijardi dolara koje je ona uglavnom usmerila ka partiji “Sloboda” Olega Tjagniboka i militantnom “Desnom sektoru”. U presretnutom telefonskom razgovoru, Nulandova je pominjala Tjagniboka kao jednog iz “velike trojke”, koji će sarađivati sa proameričkom premijerom Jacenjukom.
U februaru su ulični protesti u Kijevu prerasli u krvave sukobe.
S druge strane, Rusija je pozdravila ishod referenduma održanog na Krimu, na koji je izašlo 83 odsto birača, a “za” je glasalo čak 97 odsto. Krim se zapravo vratio Rusiji, kojoj je pripadao od od 1783. do 1954. godine. Donjecka i Luganska oblast su se otcepile od Ukrajine, što je izazvalo krvavi građanski rat, koji još uvek besni.
Nulandova i neokonzervativci su želeli da izazovu trvenja sa Rusijom i sa Kinom, kako bi opravdali militarističku spoljnu politiku i naduvali budžet Pentagona. U časopisu “Forin afers”, u julu 2020, Nulandova je tvrdila da je Rusija veća pretnja po SAD nego SSSR.
Nulandova se zalagala i za sve agresivniji NATO, koji bi se graničio sa Rusijom. Ona je oličavala američku želju za “velikim pobedama”, poput onih iz 90-ih.
Da li njena ostavka znači da Vašington postaje svestan ishoda rata u Ukrajini? Kako zaključuje “Barbadiljo”, to ne bi bilo prvi put. SAD su to već uradile u Koreji, Vijetnamu, Iraku, Somaliji, Avganistanu…
