Australijska medicinska sestra Broni Ver provela je nekoliko godina na palijativnoj nezi sa pacijentima u poslednjim nedeljama njihovog života. O tome je napisala i knjigu i otkrila stvari i situacije za kojima većina ljudi žali na samrtnoj postelji.
Ljudi često prave planove, postavljaju ciljeve, razmišljaju o nekim boljim budućim vremenima. U svakodnevnoj životnoj trici, svesno ili nesvesno, dosta pažnje i energije posvećujemo na manje bitne stvari, situacije i ljude. To možda potvrđuju zapisana razmišljanja ljudi na samrti koji je pribeležila medicinska sestra Broni Ver – najčešće su se žalili što život nisu igrali po svojim pravilima i što nisu dopustili sebi da budu srećniji.
Iskustva je prvo prenela na svom blogu koji je privukao dosta pažnje, da bi ih kasnije objavila u knjizi The Top Five Regrets of the Dying.
Pisala je o viziji koju ljudi stiču na kraju svog života i o tome kako bismo mogli da učimo iz njihove mudrosti. “Kada su upitani o bilo kakvom žaljenju ili bilo čemu što bi uradili drugačije, iznova i iznova su se pojavljivale zajedničke teme”, kaže Ver.
Osobe koje su bile su bile svesne da umiru, najčešće žalile za tim:
Što život nisu živele po svjim pravilima
“Ovo je bilo najčešće žaljenje. Kada ljudi shvate da je njihov život skoro gotov i jasno se osvrnu na to, lako je videti koliko je snova ostalo zapravo neostvareno. Većina ljudi nije ostvarila ni polovinu svojih snova i morali su da umru znajući da je to zbog izbora koje su napravili ili nisu. Zdravlje donosi slobodu koju malo ko shvata, sve dok ga više nema”.
Što nisu manje radili
“Ovakva razmišljanja su dolazila od svakog muškog pacijenta kojeg sam negovala. Nedostajalo im je gajenje dece, kao i partnersko društvo. Žene su takođe govorile o ovom žaljenju, ali kako je većina bila iz starije generacije, mnoge pacijentkinje nisu radile. Muškarci su se duboko žalili što su toliko svog života proveli u poslu”.
Izrazili su da im je nedostajalo hrabrosti
“Ljudi su potiskivali svoja osećanja da bi sačuvali mir sa drugima. Bili su zadovoljni osrednjim životom i nikada nisu postali ono što su zaista mogli da postanu. Mnogi su razvili bolesti zbog ove ogorčenosti”.
Krivo im je što nisu ostali u kontaktu sa prijateljima
“Mnogi su postali toliko zaokupljeni svojim životima da su godinama zapuštali zlatna prijateljstva. Bilo je mnogo dubokog žaljenja zbog toga što prijateljstvima nisu posvetili vreme i trud koji zaslužuju. Svima nedostaju prijatelji kada umiru.”
Žao im je što nisu dopustili sebi da budu srećniji
“Mnogi do kraja nisu shvatili da je sreća izbor. Ostali su zaglavljeni u starim obrascima i navikama. Takozvana ‘udobnost’ prelila se u njihove emocije, kao i fizičku aktivnost. Strah od promene naterao ih je da se pretvaraju pred drugima i pred sobom”, piše Gardijan.
