Postoje ljudi koji samim svojim prisustvom učine atmosferu u prostoriji boljom i izmame osmehe na licima. Postoje osobe koji su toliko u struci i materiji, da možete da ih slušate i klimate glavom satima. Ima i onih koji su odlični u tome da saslušaju, ponude savet i izlaz iz teških situacija, koji vam znače makar i ništa konkretno ne radile, već samo bile tu. Osoba koja je imala sve od ovog navedenog bila je neponovljivi Dejan Milojević
Malo je onih ljudi koje niste poznavali do detalja i tančina, koji vam nisu ništa, a koji kada odu, ostave u vama prazninu i osećaj kao da ste izgubili člana porodice.
Srbija je izgubila jednog vrsnog košarkaškog stručnjaka, ali pre svega jednu ljudsku gromadu, čoveka koji može služiti samo kao primer nečeg dobrog, pozitivnog, čistog i iskrenog.
Još jednom se dokazalo da, kao što je i sam govorio “Život nije fer”, da često udara mučki i podlo, čak i one najbolje koji to nikako ne zaslužuju.
Svi su bili uplašeni kada su čuli da je Dejan Milojević imao srčani udar u Solt Lejk Sitiju u Americi, ali su se svi nadali da će onakva ljudina pobediti u najtežoj utakmici na svetu.
Ipak, čak ni sva medicinska pažnja i pomoć koju se sigurno imao u Americi, ni sva podrška ljudi iz Golden Stejta, porodice, prijatelja i svakog ljubitelja košarke, nije uspela da donese prevagu kako bi se izbegla tragedija.
Sećanja na Dekija
Razne generacije pamtiće ga na drugačiji način.
Nekome je ostao urezan u sećanju kao košarkaš. Kao pravi borac na terenu, momak nepresušne energije, ali i neverovatnog umeća.
U isto vreme bio je “oldskul” košarkaš, ali i preteča nekih modernih shvatanja ovog sporta.
Kao centar koji nije imao visinu poput ostalih gorostasa, Dejan Milojević je na svoj intelekt, tehniku, ali i snagu i volju, gospodario reketima širom Evrope.
Svojim stilom naterao je mnoge da se zaljube u ovaj sport i poveruju da i sami mogu da ga zaigraju.
Današnje generacije, pak, sećaće ga se kao neverovatnog stručnjaka i trenera koji je činio čuda, brusio dijamante i bio neko od koga ne možete da ne naučite nešto novo i korisno.
Stajao je na put i “zube polomio” mnogo jačim i kvalitetnijim od sebe, te je tako učinio i da mnogi mladi stručnjaci uvide da mogu imati šansu i na najvećim pozornicama.
Ono što je sigurno i što čujemo od ljudi sa kojima je bio blizak, jeste da čak i ukoliko pomerimo košarku na stranu, ostaće upamćen po osmehu, po tome što je bio omiljen i sjajan i kao otac, muž, prijatelj, savetnik…
Trag koji je ostavio
Njegovim odlaskom nastaće velika praznina, ali daleko od toga da iako je otišao prerano, nije iza sebe urezao ogroman trag.
Rad Dejana Milojevića sa košarkašima, što mladim, što starijim – služiće kao primer i bukvar svim ljudima iz njegove profesije.
Umeo je da kreira, ali i da oživi košarkaške karijere, da izvuče najviše od različitih profila igrača i karaktera.
Uža specijalnost bila mu je rad sa igračima na njegovoj igračkoj poziciji, sa centrima koje je usavršavao, osposobio i izbacio u sam vrh košarkaške orbite.
Bobana Marjanovića je skoro od penzije doveo do najboljeg igrača u Evroligi, što mu je podarilo NBA karijeru i finansijski obezbedilo nekoliko generacija.
Nikola Jokić mu je bio doktorski rad, životno delo i nešto što će ostati u amanet i što će se prepričavati sa kolena na koleno.
Čak i u poslednjim trenerskim danima, posao koji je radio sa igračima poput Kevona Lunija, nisu ostali nezapaženi, o čemu su svedočili i sa hvalom pričali svi iz redova Golden Stejta.
Nesuđena budućnost
Gotovo da nema osobe koja voli i navija za košarkašku reprezentaciju Srbije, koja nije razmislila i želela Dekija za selektora.
Nakon rastanka sa Saletom Đorđevićem, fijaska sa Igorom Kokoškovim i poznatoj činjenici da Željko Obradović neće ponovo trenirati reprezentaciju, budućnost mesta selektora je pod velikim znakom pitanja.
Naslednik Svetislava Pešića nije ni na vidiku, a gotovo da je jedina prava opcija bio upravo Deki Milojević.
Pored mesta na klupi reprezentacije, mnogi su ga videli i kao potencijalnog budućeg naslednika Žoca na klupi Partizana, njegovog Partizana koji mu je takođe bio zapisan u zvezdama.
“Ja volim košarku” i “Jedan život imamo”
Svaka konferencija na kojoj je pričao, svaka klinika koju je držao, svaki intervju koji je dao, potvrdio je koliko je ovaj čovek voleo košarku i znao o njoj.
Kada biste mu se zahvalili na odgovoru na pitanje ili intervjuu, on bi znao da kaže: “Nema na čemu, ja volim košarku i volim da pričam o njoj, drago mi je da ima onih koje to interesuje”.
Način na koji je razmišljao o ovom sportu, ali i samom životu, mogu poslužiti svakoj osobi u gotovo svakoj situaciji.
“Sve moje igrače sam stvarno voleo, imam i dan danas drugarski odnos sa njima. Treneri se plaše da imaju drugarski odnos sa igračima. Smatraju da će tako izgubiti autoritet. Čak mislim da je mnogo bolje kad čuješ njega šta razmišlja, možeš da ga u nešto ubediš, da diskutuješ sa njim, a smatram da je to veoma bitno. Ja nisam imao to kad sam bio igrač, ali sam se trudio da to radim sa svakim igračem kao trener”.
“Život često nije fer, ali jedan život imamo. Moramo se truditi da što više uživamo u svim njegovim aspektima”.
Imao je i jasan savet kako da uspete, čak i kada niste najbolji.
“Mogao sam uvek da nađem motiv da igram, nisam bio najbolji, ali sam uvek davao sve od sebe. Ne možete da prevarite publiku, ona prepozna vašu želju i zato vas poštuje i hrani”.
Košarkaški svet ostao je bez jednog velikana, ali je nebeski jači za jednu divnu dušu.
Deki, pamtićemo tvoje utakmice, tvoje majstorije kako na terenu – tako i na klupi.
Pamtićemo tvoje rečenice, citirati tvoje citate i poslušati tvoje savete. Jedan život imamo, cenićemo ga i pokušati da ga iskoristimo na najbolji mogući način.
Počivaj u miru…
