Najveći dokaz da je nastupilo vrijeme multipolarnog svijeta jeste američko priznanje da ona nije više jedina relevantna svjetska sila. Kina je od neuspješnih reformi Mao Cedunga za kratko vrijeme stigla do najveće svjetske ekonomske sile koja danas proizvodi 40 odsto svih svjetskih proizvoda. Amerika ne sjedi skrštenih ruku već pokušava da stvori azijski NATO.
Ovako za Energiju Sputnjika govori naučni savetnik u Centru za studije „Pojasa i puta“, dr Aleksandar Mitić.
On smatra da se ekonomija, što je najveći adut Kine, nikako ne može odvojiti od politike i geopolitike. Kina, zajedno sa Amerikom, proizvodi skoro polovinu usluga i proizvoda za čitav svet, pa se nijedan politički ili bezbednosni razgovor između lidera ove dve zemlje ne može povesti bez doticanja ekonomskih tema. Upravo je ekonomija, smatra Mitić, jedan od ključnih razloga za njihovu konkurenciju, rivalstvo i konfrontaciju.
Promena se sastoji u tome da Si Điping i oni koji su u njegovom najbližem okruženju shvataju da Kina, da bi uspela da odbrani tekovine svojih ekonomskih uspeha u svetu, mora da brani svoje interesne granice na političkom, a možda ako zatreba u nekom trenutku i u bezbednosnom i vojnom smislu, govori Mitić za Sputnjik, dodajući da kapaciteti i aspiracije Pekinga vremenom samo rastu.
Azijski NATO
Kineska ekonomija se proteklih godina suočavala sa različitim problemima, pogotovo nakon pandemije korona virusa, a američki pritisak na globalne lance snabdevanja izazvao je usporavanje kineske ekonomije. Kini, objašnjava Mitić, ne odgovaraju sukobi u svetu. Ne odgovara joj sukob u Ukrajini, niti sukob u Izraelu, suprotno vrlo često iznošenom mišljenju da je upravo ona najveći profiter iz čitave situacije. Praksa je pokazala da Kini odgovara slobodna trgovina, bez sukoba, ali i bez mera protekcionizma koje guraju SAD uz pojedine evropske države.
Kina je počela da pobeđuje Zapad u igri zvanoj globalizacija i to se, naravno, ne dopada ni Briselu, ni Berlinu, ni Vašingtonu ili Londonu i oni su pokrenuli razne projekte kojima pokušavaju da osujete Kinu, kako na globalnom nivou, tako i pritiskom na samu Kinu stvaranjem raznih vrsta vojnih elemenata nekog budućeg azijskog NATO.
Zastave NATO država
© AP Photo / Rahmat Gul
Dogovori koji su pali ove godine mogu se pokazati kao vrlo opasni po Kinu, smatra Mitić. Amerika je na Filipinima otvorila četiri nove vojne baze, uz još nekoliko širom Pacifika, zatim je održala masovne vojne vežbe u Koreji i spojila trilateralno Južnu Koreju i Japan sa sobom, jačajući već postojeće veze.
Kina smatra da je uzročnik sukoba u Ukrajini proširenje NATO i mislim da Si Điping vidi isti takav scenario za Kinu. Stvaranja alijansi na kojima rade SAD za cilj imaju upravo opkoljavanje Kine i smanjivanje njenog kapaciteta za rad, a pritisak se vrši i preko Tajvana. To se čini tako što se Tajvan vojno pomaže, pomažu se tamošnje političke snage koje se zalažu za još radikalniju politiku prema Kini i to se u Pekingu vrlo dobro razume.
Metode obuzdavanja
SAD testiraju razne metode obuzdavanje Kine, poput obojenih revolucija, ili prosto projekata koji su zamišljeni kao konkurencija Kini. Postoji infrastrukturni investicioni put koji za cilj ima povezivanje Indije i Evrope, preko Bliskog istoka, a u koji bi bile uključene sve zemlje saveznice SAD, objašnjava Mitić i dodaje da se stvaranje globalnog investicionog plana odvija pod okriljem G7. Rivalstvo Kine i Amerike je pre svega strateško i odvija se na mnogim lokacijama širom sveta.
U poslednje dve godine smo imali nove projekte, baš na Indopacifiku. Dakle radi se o stvaranju indopacifičkog ekonomskog okvira u kojem učestvuje 13 zemalja Indopacifika sa eksplicitnom namerom da se suprotstave uticaju Kine.
Doček predsednice Tajvana Cai Ing-ven ispred hotela u Los Anđelesu.
© AP Photo / Ringo H.W. Chiu
Šta za to vreme radi Evropa?
Činjenica jeste da se na Istoku glas Evropske unije sve manje čuje i da je sve manje uticajan. Evropa je pokazala jednu inferiornost koja je, smatra Mitić, zaprepašćujuća u odnosu na ambicije koje ima Evropska komisija, a koje se oslikavaju u izjavama njenih najviših zvaničnika.
Ursula fon der Lajen
© Sputnik / Lola Đorđević
EU je sa katastrofalnom politikom odricanja od ruskih energenata, makar zvanično, sebe stavila u jednu vrlo tešku poziciju i u odnosu politike prema Kini. SAD žele, ili su makar želele ranije, odvajanje od kineske ekonomije i delimično im je to uspevalo, međutim, Evropljanima je to previše. Oni ne mogu jednostavno da preseku i Rusiju i Kinu. Oni vide da su posledice već sada ogromne i zbog toga smo u poslednjih nekoliko meseci svedočili posetama i Šolca i Makrona. Oni se u neku ruku utrkuju ko će više da se približi Pekingu, a da to ne bude previše opasno za njihove odnose sa Vašingtonom.
Zapad je, smatra Mitić, i dalje u velikoj prednosti od BRIKS koji je tek u nastajanju, ali je sama činjenica da se ta razlika smanjuje i da Amerika priznaje da živimo u multipolarnom svetu već velika pobeda nezapadnog sveta i nešto što je ranije bilo nezamislivo. Činjenica da tri četvrtine sveta ne uvodi sankcije Ruskoj Federaciji, tvrdi Mitić, veliki je poraz Zapada, SAD-a i EU.
Iako su počeli sa velikom prednošću, ta prednost se smanjuje i Ruska Federacija, kao što možemo videti iz raznih diplomatskih akcija koje ima i po Africi i po Bliskom istoku, ponovo zauzima svoju ulogu globalne, političke i bezbednosne sile. Ovo mnogi na Zapadu osporavaju, ali je to nešto na šta oni moraju da računaju. Nikome se tamo ne sviđa strateško partnerstvo između Pekinga i Moskve, zaključuje Aleksandar Mitić.
Sputnjik.rs
