Tela su trunula na ulicama, deca javno streljana, a više od 700.000 Palestinaca moralo je prisilno da napusti svoju domovinu.
Masakri, iskorenjavanje stanovništa, egzodusi… Stravični događaji koji su ih oterali sa svojih ognjišta, pod pritiskom izraelskih trupa, odigrani 1948. godine, za palestinski narod imaju jedno ime – Nakba, što prevedeno sa arapskog znači katastrofa.
Krajem 19. i početkom 20. veka Palestina je bila deo Osmanskog carstva. Posle Prvog svetskog rata, Britansko carstvo je steklo kontrolu nad Palestinom pod mandatom Lige naroda. Ujedno, počeo je da raste i politički pokret cionizam (od reči Cion, što je jedan od biblijskih naziva za Jerusalim), koji se zalagao za uspostavljanje države Jevreja na teritoriji Palestine.
Tako su usledile masovne migracije Jevreja, posebno iz Istočne Evrope koji su podršku u formiranju svoje države – Izraela, na području Palestine, imale u Velikoj Britaniji. Više od 33.000 Jevreja doseljeno je 1925. godine na teritoriju Palestine. Počela su da se grade i nova jevrejska naselja. Otvoren je Hebrejski univerzitet. U roku od 10 godina, broj Jevreja u Palestini dostigao je 175.000, navodi se u dokumentarcu Al Džazire, “Palestinska katastrofa”.
Pojedini analitičari navode da je palestinska Nakba usledila i godinama ranije, pre 1948. godine, kada su Palestinci bili primorani da odu sa svojih zemljišta.
Uprkos svim pobunama, revolucijama, protestima, i talasu besa koji se proširio celom Palestinom tridesetih godina prošlog veka, Jevreji, podržani Velikom Britanijom i cionistima, nastavili su sa sprovođenjem represije nad palestinskim narodom.
Godine 1947. Ujedinjeni narodi su predložili plan za podelu Palestine na odvojene jevrejske i arapske države, s Jerusalimom pod međunarodnom upravom.
Plan su prihvatili jevrejski lideri, ali su ga palestinski Arapi odbili, jer su verovali da nepravedno favorizuje jevrejske interese.
Iako plan nikada nije sproveden zbog izbijanja nasilja, odigrao je važnu ulogu u okupaciji Palestine i uspostavljanju izraelske države 1948. godine, što je rezultiralo nasilnim raseljavanjem više od 80 posto palestinskog stanovništva.
Sukob je trajao do januara 1949. godine, kada su Izrael, Egipat, Liban, Jordan i Sirija postigli sporazum o primirju.
Ovim sporazumom uspostavljena je linija primirja iz 1949. godine, poznata kao zelena linija, koja služi kao široko priznata demarkacija između Izraela i okupirane Zapadne obale.
U periodu od 1947. do 1949. godine snage cionističke milicije izvršile su napade na značajne palestinske urbane centre i opustošile blizu 530 sela.
Ova kampanja nasilja rezultirala je smrću više od 15.000 Palestinaca kroz niz zločina velikih razmera, uključujući brojne masakre.
“Palestinska tragedija nema samo lokalni karakter, to je tragedija celog sveta, jer je reč o nepravdi koja predstavlja pretnju svetskom miru”, rekao je britanski istoričar Arnold Tojbi.
Zvanično, 14. maja 1948. godine formirana je država Izrael.
Polednje britanske trupe otišle su sa područja Palestine dan kasnije, 15. maja. Taj datum i danas odzvanja u srcima Palestinaca. Jaser Arafat, palestinski predsednik, predložio je 1998. godine da njegov narod baš na taj dan obeležava Nakbu – katastrofu koja ih je zadesila. Kako Palestinci kažu, i 75 godina kasnije – Nakba za njih i dalje traje.
“Druga Nakba”
Pre nedelju dana, palestinska militantna grupa napala je Izrael koji je žestoko uzvratio. Poginulo je više od 3.000 ljudi sa obe strane.
Palestinski predsednik Mahmud Abas upozorio je u petak na masovno raseljavenje Palestinaca u pojasu Gaze koje je uporedio upravo s egzilom iz 1948. nakon što je izraelska vojska naredila da se više od million ljudi evakuiše iz severnog dela te male enklave.
Abas je za palestinsku novinsku agenciju Vafa izjavio da “potpunosti odbacuje raseljavanje” Palestinaca u pojasu Gaze “jer bi to predstavljalo drugu Nakbu za palestinski narod”.
Sudbina palestinskih izbeglica kojih sada ima gotovo šest miliona sa potomcima je jedno od najeksplozivnijih pitanja u sukobu dva naroda koji traje više od stoleća. I kojem se ni danas ne nazire kraj.
