Proboj Solunskog fronta: Blistava srpska pobjeda koja je odlučila ishod Prvog svjetskog rata
Kako se kasnije prisećao kralj Aleksandar: “Mi smo tada sa maršalom Franše D’Epereom izradili čitav plan o nastupanju i trebalo je da zajedno marširamo preko Mađarske i Čehoslovačke, sve do Bavarske”.
Pre tačno 105 godina, 14. septembra 1918, srpska Vrhovna komanda izdala je naredbu: “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom da od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage.”
Time je počela jedna od najvećih i najblistavijih operacija vođenih u Prvom svetskom ratu: proboj Solunskog fronta, koja je ubrzo odlučila o njegovom ishodu. Pre toga, od 1916. sve do novembra 1918, na ovom delu fronta, koji je smatran za “nevažan” i “sporedan”, vladalo je relativno zatišje.
Prethodno je za komandanta Solunskog fronta postavljen francuski general Franše D'Epere, koji je u junu 1918, održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom.
Na ovom savetovanju je doneta odluka da se konačno krene u proboj fronta, na liniji Dobro polje-Veternik-Kozjak.
Nož i junačko srce
Borbe su počele 14. septembra, artiljerijskom paljbom iz svih oruđa. U zoru 15. septembra, posle dugotrajne pripreme, srpska Druga armija je krenula u juriš. Uskoro su se surove borbe vodile u mukloj tišini, bajonetima, prsa u prsa. O njenim užasima svedoči zapis francuskog oficira Ogista Albera:
“Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Ljudi u pocepanoj obući, koji krvare, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamukne, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i junačko srce. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike, koji su se izmešali sa bugarskim.”
Tako je probijen glavni deo Solunskog fronta. Šta je davalo toliku snagu srpskim vojnicima koji su zatim, za manje od dva meseca, uz gotovo stalne borbe, napredovali preko 800 kilometara? “Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj”, prisećao se kasnije vojnik Drinske divizije Ivan Filipović.
Srpski vojnici su zatim išli iz jedne pobede u drugu. Prema rečima generala D'Eperea, “srpsku pešadiju jedva je stizala francuska komora koja je išla na konjima.”
Skoplje je oslobođeno 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, Bugarska je potpisala kapitulaciju.
Srpska vojska je 11. oktobra ušla u Niš, čime je Prvoj armiji bio otvoren put u Moravsku dolinu. Nemačka odbrana bila je, u najmanju ruku, u rasulu. Vojvoda Petar Bojović je 1. novembra, na čelu Dunavske divizije, pobedonosno umarširao u Beograd.
Trećeg novembra 1918. kapitulirala je Austrougarska, a srpske jedinice su prešle Savu i Dunav. Prvom srpskom jedinicom, koja je prešla Savu i ušla u Rumu, komandovao je budući pisac Stanislav Krakov.
“Šačica Srba koja je odlučila rat”
Proboj Solunskog fronta je za tri meseca doveo do sloma Centralnih sila, koji je konačno ozvaničen primirjem potpisanim u Kompjenjskoj šumi. Austrougarska je bila na kolenima, a Nemačka više nije bila u stanju da nastavi borbene operacije.
Kako piše istoričar Momčilo Pavlović: “Samo deset dana posle proboja Solunskog fronta na Dobrom polju, 29. septembra 1918. Vrhovna komanda nemačke vojske obavestila je cara Vilhelma Drugog i kancelara Rajha grofa Fon Gertlinga, u njihovom štabu u belgijskom gradu Spa, da je nemačko vojno stanje beznadežno.”
Kako dodaje Pavlović: “General Erih Ludendorf je rekao da ne garantuje da će front izdržati naredna 24 sata i zahtevao je da se od savezničkih snaga zatraži hitan prekid vatre.”
Takođe, Ludendorf je tih dana zapisao u svom dnevniku: “Događaji u Bugarskoj iznenadili su Vrhovnu komandu. Bugarska vojska je doživela potpuni poraz. Situacija na zapadnom frontu je ozbiljna. Zbog toga smo feldmaršal Hindenburg i ja ubeđeni da, u interesu naše vojske, treba učiniti kraj neprijateljstvima.”
Probojem Solunskog fronta, prema priznanju engleskog premijera Lojda Džordža “zadat je smrtni udarac Centralnim silama.”
Ubrzo po abdikaciji, nemački kajzer Vilhelm je s gorčinom rekao: “Sramota, šačica Srba odlučila je rat.”
Junaci iz bajke
Nemački feldmaršal Makenzen je, predajući se, odao poštu Srbima: “Znate da je naš car Vilhelm rekao da je šteta što taj mali narod nije naš saveznik. Dopustite meni, svom bivšem neprijatelju, da pozdravim herojsku Srbiju. Borili smo se protiv junaka iz bajke.”
Kako se kasnije prisetio kralj Aleksandar: “Bio sam u Beogradu već nekoliko dana kad nam je došla vest o velikom i definitivnom primirju. Mi smo sa maršalom Franše D’Epereom izradili čitav plan o nastupanju. Trebalo je da svi zajedno marširamo preko Mađarske i Čehoslovačke, sve do Bavarske.”
Britanski premijer Lojd Džordž će naknadno priznati da je još u jesen 1915. trebalo da saveznici prihvate predlog srpske Vrhovne komande o protivudaru: “Rat bi bio završen najverovatnije do 1916. godine, da je ideja srpskih vojskovođa o udaru preko Balkana u pozadinu Centralnih sila bila realizovana 1915. godine. Time bi se uštedele ogromne žrtve usled produžavanja rata.”
Evropska unija je 11. novembar proglasila Danom primirja, kojim je okončan Prvi svetski rat, što je 2012. godine prihvatila i Republika Srbija. Sile Antante su tog dana zaista potpisale “primirje” sa Nemačkom. Ali, za Srbiju, to nije bilo primirje, već posledica jedne od najblistavijih vojnih pobeda u istoriji.
