Fotografije od kojih su neke snimljene čak 1958. godine, pokazuju kako su ljudi bili surovo tretirani kao eksponati za zabavu turista.
Ove šokantne retke fotografije pokazuju kako su takozvani “ljudski zoološki vrtovi” širom sveta držali domoroce u ograđenim prostorima kako bi Evropljani i Amerikanci mogli da ih gledaju i podsmevaju im se.
U kasnom 19. i ranom 20. veku, zapadni svet je očajnički želeo da vidi “divlje”, “primitivne” ljude koje su opisivali istraživači i avanturisti koji su putovali u nove zemlje.
Kako bi utolili glad i znatiželju, hiljade autohtonih stanovnika iz Afrike, Azije i delova Amerike dovođeni su u Sjedinjene Države i Evropu, često pod sumnjivim okolnostima, kako bi bili izloženi u “ljudskim zoološkim vrtovima”.
Ljudski zoološki postojali su u Parizu, Hamburgu, Antverpenu, Barseloni, Londonu, Milanu i Njujorku. Karl Hagenbek, trgovac divljim životinjama i budući vlasnik mnogih zooloških vrtova u Evropi, odlučio je 1874. da u njima “izloži” i Samoance i Samije kao “čisto prirodne” populacije.
Godine 1876. poslao je saradnika u egipatski Sudan da dovede nove divlje zveri i – Nubijce. Izložba Nubijaca je bila veoma uspešna u Evropi i obišla je Pariz, London i Berlin.
Godine 1880, Hagenbek je poslao agenta u Labrador da obezbedi izvestan broj Eskima / Inuita; ovi Inuiti su bili izloženi u njegovom Hamburškom Tierparku.
Njegove izložbe uključivale su imitacije naselja Egipćana i Beduina.
I na Svetskoj izložbi u Parizu 1878. i 1889. predstavljeno je Crno selo (village negre). Na Svetskoj izložbi 1889. godine, koju je posetilo 28 miliona ljudi, kao glavna atrakcija prikazano je 400 domorodaca. Svetska izložba 1900. predstavila je čuvenu dioramu “život na Madagaskaru”, dok su na izložbama u Marseju (1906. i 1922.) i u Parizu (1907. i 1931.) takođe prikazani ljude u kavezima, često nagi ili polunagi.
Izložba u Parizu 1931. bila je toliko uspešna da ju je za šest meseci videlo 34 miliona ljudi, a na njoj su predstavljena i nomadska senegalska sela.
Godine 1904, Apači i Igoroti (sa Filipina) su bili izloženi na Svetskoj izložbi u Sent Luisu koja je pratila Letnje olimpijske igre 1904. Te godine, nakon Špansko-američkog rata, Sjedinjene Države su stekle nove teritorije kao što su Guam, Filipini i Portoriko, što im je omogućilo da “prikažu” neke od stanovnika tih država.
Godine 1906, Medison Grant — elitista, eugeničar, antropolog amater i šef Njujorškog zoološkog društva — organizovao je da se kongoanski pigmej Ota Benga izloži u zoološkom vrtu u Bronksu u Njujorku pored majmuna i drugih životinja.
Po Grantovom nalogu, direktor zoološkog vrta Vilijam Hornadej stavio je Bengu u kavez sa šimpanzama, a zatim sa orangutanom po imenu Dohong i papagajem. Predstavu je nazvao “Karika koja nedostaje”, čime je sugerisao da su u evolucionom smislu Afrikanci poput Benge bili bliži majmunima nego što su to bili Evropljani. To je izazvalo proteste gradskog sveštenstva, ali je javnost navodno hrlila da ga vidi.
Oto BengaIZVOR: LIBRARY OF CONGRESS / SCIENCEPHOTO / PROFIMEDIA
Benga je u okviru predstave gađao metu lukom i strelom, pleo kanap i rvao se sa orangutanom. Iako je, prema pisanju Njujork tajmsa, “malo ko izrazio veći prigovor na prizor ljudskog bića u kavezu sa majmunima”, nezadovoljstva je ipak bilo jer su se uvredili tamnoputi sveštenici u gradu.
“Mislimo da smo vredni da nas smatraju ljudskim bićima, sa dušom, a ne da jednog od nas izlažu sa majmunima”, rekao je velečasni Džejms H. Gordon, nadzornik azila za siročad u Bruklinu.
U ponedeljak, 8. septembra 1906, nakon samo dva dana, direktori su odlučili da ne prikazuju taj performans, ali Bengu su ljudi i idalje mogli da vide kako šeta zoološkim vrtom, često praćen gomilom koja mu se ruga.
U ljudskim zoološkim vrtovima s početka 20. veka, autohtoni ljudi su se suočavali sa brojnim izazovima. Od članova afričkog plemena se zahtevalo da nose tradicionalnu odeću namenjenu ekvatorijalnoj vrućini, čak i na niskim decembarskim temperaturama, a filipinski seljani su morali da izvode sezonski ritual jedenja pasa iznova i iznova kako bi šokirali publiku. Nedostatak vode za piće i užasni sanitarni uslovi doveli su do širenja dizenterije i drugih bolesti.
Iako u većini slučajeva nisu postojale rešetke koje bi ih sprečile da pobegnu ,ogromna većina, posebno onih dovedenih sa drugih kontinenata, nije imala gde da ode. Postavljeni u lažna “etno sela”, starosedeoci su bili zamoljeni da obavljaju tipične dnevne zadatke i pokazuju “primitivne” veštine poput pravljenja kamenih alatki. Ponekad bi učestvovali u lažnim bitkama ili testovima snage.
Do samog kraja postojanja ovih zooloških vrtova se nije desila reakcija koja bi zaistavila ili bar kritikovala ophođenje prema ovim ljudima.
Sredinom 20. veka, cirkuse i putujuće “ljudske zoološke vrtove” je zamenila televizija, a prikazivanje domorodačkog stanovništva u svrhu zabave je prosto izašlo iz mode.
