Kada se osjećamo pospano, deluje kao da su nam ruke, noge i kapci postali “teški”, a kada smo odmorni, skoro uopšte ne obraćamo pažnju na njihovu težinu. Tim istraživača je odlučio da analizira razlike u proceni težine šaka kod ispitanika pre i nakon vežbi snage, kako bi bolje razumeli uticaj umora na mozak i čovekovu percepciju težine sopstvenih udova.
Mala studija u kojoj su učesnici procenjivali težinu svojih šaka je pokazala da ljudi generalno potcenjuju masu šake za nešto više od četrdeset devet procenata, prenosi “Sajens alert (Science Alert)”.
Istraživanje pruža novu metodu pomoću koje naučnici mogu proučavati kako naš mozak percipira težinu određenih delova tela, o čemu još uvek znamo vrlo malo. Potcenjivanje naše sopstvene mase je nešto što je tim koji stoji iza studije sa Birkbeka, Univerziteta u Londonu, nazvao “zemaljska bestežinska težina”.
“Naši nalazi pokazuju da se naše svakodnevno osećanje telesne težine može precizno kvantifikovati, kao i da je snažno potcenjeno”, objašnjava neuronaučnik Elisa Rafaela Fere, jedan od vodećih istraživača studije. U naučnom smislu, lako je reći koliko je određen objekat težak (množenjem njegove mase gravitacionim ubrzanjem).
Međutim, naša percepcija težine tela nije direktno povezana sa bilo kojim specifičnim senzornim receptorima i zbog toga je tim odlučio da istražuje kako naš mozak registruje težinu određenih delova tela. “Dosadašnja istraživanja o telesnoj težini su se u velikoj meri fokusirala isključivo na društvene ili medicinske aspekte koji objašnjavaju kako se ljudi osećaju o težini svog tela”, kaže Denis Kadet, jedan od istraživača u studiji.
Procenjuje se da jedna šaka teži oko 400 grama. Možda nekima ne zvuči kao veliki broj, ali mnogi korisnici protetike opisuju da su im veštački udovi “preteški”, iako su zapravo mnogo lakši od stvarnih udova.
Eksperiment i uticaj vežbi snage
Da bi stekao bolji uvid, tim je angažovao dvadeset zdravih odraslih osoba i rekao im da opuste levu šaku na stubu nalik naslonu za ruke, a poseban ekran je prekrivao šaku, tako da učesnici nisu mogli da je vide tokom eksperimenta. Na početku, njihova leva ruka je visila slobodno, kako bi mogli da osete njenu težinu.
Zatim, istraživači su dodali dodatnu podršku šakama i postepeno dodavali težinu na zglob iste ruke, počevši od sto grama, sve dok se broj nije povećao na šesto grama. Na kraju, od učesnika je zatraženo da procene da li je dodatni teret bio lakši ili teži od njihovih šaka u svakoj fazi.
U proseku su potcenili težinu svojih šaka za 49,4 odsto. S obzirom da je subjektivni osećaj telesne težine često povezan sa umorom (na primer, kada kažemo da su nam “kapci teški” ako smo pospani), učesnicima je rečeno da stiskaju uređaj za vežbanje snage hvatanja punih deset minuta, kako bi umorili šaku pre sledećeg merenja. Zanimljivo je da, kada su učesnici postali umorni, potcenili su težinu svoje šake za 29 procenata, to jest znatno manje nego pre vežbi snage. Drugim rečima, što su bili umorniji, šake su im delovale teže.
Tim pretpostavlja da bi ova percepcija težine zapravo mogla biti fenomen koji nas podstiče da se krećemo. “Verujemo da bi percipirana telesna težina mogla biti važna komponenta celokupnog sistema, koji se prilagođava evoluciji i koji kontroliše naše ponašanje”, kaže Kadet.
“Mozak pojedinca može ili podstaći ili obeshrabriti fizički napor, tako što će učiniti da njegovo telo deluje lagano, pa će određena radnja delovati manje zahtevno. Suprotno tome, ako mozak pojedinca “ubedi” da mu je telo teško, bilo koja radnja i pokret će delovati naporno.”
“Prvi put smo istražili kako mozak percipira težinu delova tela kao prostorno proširenih objekata”, kaže kognitivni neuronaučnik i jedan od vođa tima, Metju Longo. “Naš rad može imati implikacije na razumevanje poremećaja telesne težine, uključujući anoreksiju nervozu i gojaznost.”
RTmagazin.
