Prvi je da će zahvaljujući klimatskim promenama doći do smaka sveta koji će podsećati na Knjigu Otkrovenja, a drugi je da smo na korak od stvaranja veštačke inteligencije koja će uništiti čovečanstvo, piše Šeril Džejkobs za britanski Telegraf.
Nasuprot tome, stav prema pretnji koju predstavlja Rusija, tvrdi autorka, graniči s lakoumnošću. Šokantno je da neuspeli puč Vagnerovih pobunjenika nije dočekan sa strepnjom niti s trezvenom procenom posledica.
Veliki dio Zapada sa strahopoštovanjem je gledao dok su stručnjaci proglašavali kraj Putinove vladavine, a nakon toga je usledilo čuđenje kad je Jevgenij Prigožin prekinuo pobunu.
Ovo govori o slepoj tački Zapada koji je beznadežno zadovoljan egzistencijalnom pretnjom koju predstavlja zagonetna i opasna zemlja koja je na mnogo načina izvan naše sposobnosti razumevanja. Holivud više zanimaju psihopatski roboti nego istraživanje ruske “duše”.
Uprkos ratu u Ukrajini, zapanjujuće je malo zanimanja za poimanje ruske elite kao donosioca apokalipse.
Dok zapadna apokaliptična tradicija strahuje od istrebljenja čovečanstva spoljnom pretnjom, ruska elita još od srednjeg veka zamišlja samu Majku Rusiju kao antihrista i donositelja Poslednjih vremena kroz filozofiju, film i književnost.
Bizarna kritika fašističkog ruskog režima protiv ukrajinskog “nacizma” ne čini se samo ironičnom, već i jezivim ispunjenjem proročanstva da je Rusija osuđena da postane upravo ono od čega strahuje.
Ispadi moskovskih TV stručnjaka koji se pitaju zašto bi svet bez Rusije trebao postojati deo su duboko ukorenjene nihilističke tradicije.
Lako se odbacuje ideja da nuklearno naoružana Rusija još uvek može predstavljati katastrofalnu pretnju čovečanstvu.
Rudimentarna analiza nedavnih događaja sugeriše da Putinova pozicija nikad nije bila slabija, a Vagnerova pobuna srušila je njegov autoritet. Vojni moral takođe je ozbiljno narušen i pitanje je hoće li imati izbor ili će morati preusmeriti resurse da spreči dalje pobune kod kuće.
Jesmo li toliko uvereni da je pretnja gotova i da je Kremlj neutralizovan vlastitom nesposobnošću?
Prvi zabrinjavajući scenario je da Putin zna da je njegov politički status terminalan zbog čega bi mogao doći u iskušenje da tok ukrajinskog rata usmeri prema izazivanju novog svetskog rata.
Priča se da se Putin više od ičega boji toga da se približava kraju poput Sadama Huseina ili Moamera Gadafija. Uz gospodare rata koji prete njegovom autoritetu, Međunarodni krivični sud izdao je nalog za njegovo hapšenje pa se čovek mora zapitati priželjkuje li zapravo brzu smrt.
Ako je tako, mogao bi doći u iskušenje da upotrebi taktičko nuklearno oružje u ratu protiv Ukrajine kako bi promenio dinamiku rata u svoju korist.
Transfer taktičkog nuklearnog oružja u Belorusiju i potragu za nadograđenim novim dometima nuklearnih projektila trebalo bi shvatiti krajnje ozbiljno. Takođe bi trebalo da ostanu otvoreni za teoriju da je Kremlj iz temelja promenio nuklearnu strategiju, od osnovnog odvraćanja do regionalnog agresivnog stajališta.
Ali nije Putin jedini faktor. Drugi potencijalno razoran scenario uključuje divljanje ruskih gospodara rata.
Ruski predsednik zemljom je upravljao kao mafijaškom korporacijom, pod kontrolom je držao kapitalističke barone koji su preuzeli kontrolu nad resursima i infrastrukturom u Jeljcinovo doba jamčeći zaštitu jednima protiv drugih pod pretnjom kompromitovanjem.
Njegov popustljiv stav prema privatizaciji sigurnosti znači da riskira da bude talac pobunjeničkih vojski nad kojima ima malo kontrole.
Dok su te milicije jednako bogate kao i oligarsi, takođe imaju ozbiljnu vojnu moć, naprimer Vagner koji afričkim vladama nudi bezbednost u zamenu za ugovore o resursima.
Mnogi od njih žele da rat u Ukrajini eskalira, čečenski vođa Ramzan Kadirov i zapovednik ruske milicije u Donjecku Aleksandar Hodakovski pozvali su Kremlj da upotrijebi nuklearno oružje protiv Kijeva.
Šta ako Putin izdrži ili ga čak ojačaju događaji od subote?
Istorija nas uči da vođe koje prežive pokušaje državnog udara i nemilosrdno slome protivnike mogu nastaviti uživati u dugim i zastrašujućim vladavinama (npr. Hafez al-Asadov 18-godišnji mandat nakon završetka neuspelog puča 1982. u Siriji).
Odbojnost ruske srednje klase prema osobama poput Prigožina verovatno je jača od užasa koji osećaju prema Putinu.
Iako su ruski mediji bili otvoreniji nego inače i održali bukvicu Kremlju da je vojnu korist stavio ispred domaće stabilnosti, obični Rusi bili su prestravljeni ponavljanjem građanskog rata koji je trajao od 1917. do 1923. Stoga su bili oduševljeni kad su zaustavljene neoružane jedinice koje nisu deo službenih snaga.
Rizik u ovom scenariju je da Putin nastavi voditi Rusiju prema fizičkoj i psihičkoj dezintegraciji kako bi odložio konačnu tačku eksplozivnog obračuna koji sledi. U nemogućnosti da prekine sukob, možda će nastojati da ratna iscrpljivanja potraju što je duže s nadom da će doći do promene administracije u Vašhingtonu.
Možda će nastaviti anestizirati frustriranu srednju klasu mitovima o sudbini dionizijske Rusije kako bi uništio apolonski liberalni poredak u kojem Rusija ne može postojati. Drugim rečima, nastaviće da upravlja tempiranom bombom u scenariju u kojem ništa nije rešeno.
Neprijatelji Zapada pripremaće se za sve mogućnosti. Možemo biti sigurni da će Kina iskoristiti raspad Ruske Federacije, dok Peking već uveliko ulaže u najistočnije ruske republike.
Zapad sebi ne može dopustiti da zabije glavu u pesak. Šta god se dogodi kao rezultat Vagnerovog državnog udara, malo je ishoda koji se čine pozitivnim u pogledu mira i stabilnosti. Vreme je da se pretnja civilizaciji shvati ozbiljno.
