Prema predizbornoj analizi Instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz LJubljane, Izbori će biti održani u atmosferi dominantne političke polarizacije između predsednika Bugarske Rumena Radeva i predsednika stranke Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB) Bojka Borisova.
Građani će birati 240 poslanika Nacionalne skupštine Bugarske prema proporcionalnom sistemu zatvorenih lista. Ukupan broj izbornih jedinica je 31, iz kojih se zavisno od veličine izborne jedinice bira četiri do 16 poslanika. Izborni prag iznosi četiri odsto.
Prema zakonu iz 2016. građani Bugarske su obavezni da učestvuju na izborima, kako bi povećali legitimitet zastupnika u zemlji. Kazna predviđena za glasače koji zanemare obavezu glasanja je brisanje s biračkog spiska. Ipak, izbrisani glasači imaju mogućnost da se ponovo upišu na birački spisak, ali time, navodi se, nisu rešeni problemi.
Ovo je, navode analitičari IFIMES-a, nedemokratski zakon – biračko pravo znači da svaki birač odlučuje hoće li ili neće učestvovati na izborima – ne sme biti prisiljen ili kažnjen ako ne glasa što već ukazuje na neznanje/nepriznavanje demokratije i antidemokratski duh režima u Sofiji.
Navode da Bugarska ima brojnu dijasporu, koja tradicionalno ne izlazi na izbore, a broji između 2-2,5 miliona građana, jer ne postoje precizne evidencije.
Prema oceni analitičara, glavna izborna bitka vodiće se između pokreta Mi smo za promene – Demokratska Bugarska (PP-DB) Kirila Petkova, Asen Vasilev&Hristo Ivanov i GERB-a Bojka Borisova.
Za njima, dodaje se, zaostaju poprilično izjednačeni, stranka Preporod Kostadin Kostadinov i Pokret za pravo i slobodu (DPS). U parlament ulazi i Bugarska socijalistička partija (BSP) Kornelije Ninove, a izborni prag očekuje se da pređu: Bugarski uspon (BV), stranka Lijevo i Postoji takav narod (ITN) Slavi Trifonova.
IFIMES podseća da je Bugarska država sa brojnim problemima, građani u toj najnerazvijenoj državi EU žive na rubu siromaštva. Ekonomija je neefikasna, finansijska sredstva su ograničena i uglavnom već iscrpljena, a stvoren je snažan sloj oligarhije, koji broji oko 3.000 pojedinaca, koji vode klanovske borbe za raspodelu ograničenih finansijskih sredstava i preraspodelu moći, imovine i poslova.
Nekoliko super bogatih tajkuna drže u svojim rukama poslovni i finansijski kapital u zemlji. Preko njih praktički prolazi većina javnih tendera i sredstava iz EU fondova. Kriminal i korupcija su sveprisutni i nametnuli su se kao osnovna društvena tehnologija u upravljanju javnim fondovima i u svim javnim sferama.
Bugarska stoga, kažu, pokušava da pronađe neku vrstu ravnoteže između obaveza prema NATO-u i tradicionalnih simpatija prema Rusiji.
Analitičari upozoravaju, da su ruske sigurnosno-obaveštajne službe duboko infiltrirane u sigurnosno-obaveštajni i odbrambeni sistem Bugarske i to realno ugrožava sigurnost NATO-a i zbog toga Bugarsku nazivaju „trojanskim konjem“ Rusije u Alijansi.
Zbog toga, navodi se, uključivanje Bugarske u razmenu obaveštajnih podataka višeg nivo može biti rizičan potez za NATO, koji mora izvršiti reviziju izdanih sigurnosnih sertifikata u Bugarskoj.
Ne treba, kažu analitičari, zaboraviti, da je Bugarska neto korisnik sredstava EU, što znači da živi na račun drugih razvijenih članica EU (država nije članica Šengena i evro zone).
Evropski ured za borbu protiv prevara (OLAF-European Anti-Fraud Office) mora proširiti istrage zbog osnovanih sumnji, da je novac poreskih obveznika EU nenamenski potrošen u Bugarskoj.
Bugarski „novčanik“, ističe se u analizi, nalazi se u Briselu, a srce u Moskvi. Poverenje u Bugarsku unutar NATO-a je poljuljano, jer je Bugarska još uvek u „naručju“ Rusije.
Situacija u Bugarskoj verovatno bi, kažu, bila drugačija, da je država pravovremeno provela lustraciju kadrova iz komunističkog sistema, koji je bio integralni deo Sovjetske pripadnosti i uticaja.
„Ali, nije problem samo razdoblje Sovjetskog Saveza i Hladni rat. Snažne veze između Moskve i Sofije datiraju još od nastanka moderne bugarske države. Tačnije, Bugarska se nikada ne bi osamostalila kao država (udaljena svega 100 km od Istanbula), da nije bilo ruske vojske koja ju je doslovno oslobodila 1878.godine. Tada je potpisan znameniti Sanstefanski mirovni sporazum, koji je pod ruskim diktatom odredio Veliku Bugarsku do Ohridskog jezera i Soluna na jugu. Velika katedralna crkva Aleksandra Nevskog, koja još uvek dominira gradom Sofijom, izgrađena je u čast ovog rusko-bugarskog prijateljstva. Stoga je vrlo teško očekivati, da će se prekinuti te stoletne veze, za koje jasno vidimo da ne nestaju ni u najtežim situacijama za Rusiju“, navode analitičari.
Oni smatraju, da Bugarska još uvek balansira između Brisela (Berlina) i Moskve, jer tako održava stabilnost u poprilično nestabilnoj državi i okruženju.
(Tanjug) Foto: Ilustracija/Agencije
