Bezumna politika koju sprovode Federalne rezerve leči inflaciju tako što proizvodi propast banaka i nezaposlenost. Federalne rezerve i neoliberalni ekonomisti su još uvek zaglavljeni u istrošenom razmišljanju kejnzijanizma 20. veka, naveo je Roberts aludirajući na model koji je dominirao pred kraj Velike ekonomske krize i u Drugom svetskom ratu i koji zagovara dominaciju privatnog sektora uz važnu ulogu vlade i javnog sektora.
Federalni regulatori zatvorili su i njujoršku “Signačur banku” koja je bila preplavljena povlačenjem depozita. Neuspesi banaka, sa prijavljenim problemima koji pogađaju “Republičku banku” (14. po veličini u SAD) i izveštaji da su mnogi deponenti “Vells Farga” imali problema zbog “štucanja” u digitalnoj revoluciji, izazvali su paniku među deponentima koji su bili “dovoljno srećni” da im depoziti ne nestanu, naveo je Roberts koji je u vreme Reganove administracije bio pomoćnik ministra finansija zadužen za ekonomsku politiku, zbog čega je stekao nadimak “ekonomska savest Ronalda Regana”.
Kako bi izbegli da ti deponentni povuku svoja sredstva, Federalne rezerve su objavile da će bankama obezbediti gotovinu za isplate. Federalne rezerve saopštile su da će sve štediše “Silikon veli banka” i “Signačur banka”, uključujući i one sa depozitima iznad osiguranog iznosa, biti zaštićene.
S obzirom da Federalne rezerve podržavaju ovakav bankarski sistem (koji se pokazao neuspešnim tokom Velike depresije), sada se nadaju da će problemi sa bankama i panika koju oni izazivaju biti obuzdani. U poslednjih 14 meseci, rezerve banaka su smanjene za 1,3 triliona dolara.
To znači da bankama nedostaje gotovine da podmire povlačenja i da moraju da prodaju finansijska sredstva da bi podmirile povlačenja. Ova prodaja bi snizila cene finansijskih sredstava i narušila bilanse banaka.
Naravno, kao i tokom prethodne finansijske krize, vlada i finansijski rukovodioci će davati umirujuće izjave, poput one koju je dala ministarka finansija Dženet Jelen prošlog petka kada je uverila javnost da je američki bankarski sistem otporan i dobro kapitalizovan.
Ali da li je? Pet banaka koje su označene kao “prevelike da bi propale” imaju 188 biliona dolara u derivatima (ulozima na cene deonica, kamatne stope, cene robe…).
Brutalna činjenica je da je tih pet američkih banaka izloženo riziku koji je dvostruko veći od BDP-a celog sveta. Neshvatljivo je da pet američkih banaka ima dovoljno kapitala da podrži derivate koje su dvostruko veće od svetskog BDP-a.
Sve ovo, piše Roberts, dugujemo ranijim finansijskim krizama, ali i bezumnom ukidanju Glas-Stigalovog zakona. Ovaj zakon je donet 1933. kako bi se izborili sa krizom tog vremena. Zakon je to učinio tako što je odvojio komercijalno od investicionog bankarstva. Ovo je sprečilo komercijalne banke da koriste depozite u špekulacijama. Zakon je sprečavao finansijsku krizu 66 godina sve dok nije ukinut 1999. za vreme Klintonove administracije. Alan Grinspen, predsednik Federalnih rezervi u to vreme, tvrdio je da su tržišta samoregulišuća i da im nije potrebna pomoć Vašingtona. Ovo je dobro odgovaralo velikim bankama.
Ukratko, nekoliko firmi sa Volstrita je propalo zajedno sa bankama i osiguravajućim društvima. Pet najvećih banaka zaštićeno je kvantitativnim ublažavanjem, što je dovelo do eksplozivnog rasta bilansa Federalnih rezervi, naduvanih vrednosti finansijskih instrumenata i trenutne mogućnosti nove finansijske krize.
Kongres i ekonomisti nisu hteli da priznaju svoju grešku u vidu ukidanja veoma uspešnog Glas-Stigalovog zakona, ali negodovanje javnosti zbog spasavanja velikih banaka navelo je Kongres da se pretvara da popravlja situaciju. Kongres je “popravio” problem koji je stvorio tako što je zakonski propisao mogućnost vaše banke da zapleni vaše depozite kako bi sprečila svoju propast.
Dod-Frankov Zakon o reformi i zaštiti potrošača na Volstritu usvojen je 2010. i navodno je “štitio američke poreske obveznike”. Problem je što je spasavao banke novcem štediša umesto federalnim poreskim prihodima, piše Roberts.
Prema mišljenju eksperta koji je bio pokretač i motor ekonomske politike Reganove administracije, nije bilo valjanog razloga za ukidanje Glas-Stigalovog zakona. To se dogodilo zato što je javna politika prestala da bude u javnom interesu i počela da služi privatnim agendama.
Komercijalne banke su želele da učestvuju u špekulativnim poduhvatima poput investicionih banaka i da uživaju u istoj visokoj zaradi. Umesto da koriste sopstveni novac, želeli su pristup novcu svojih štediša. Ideolozi slobodnog tržišta koji služe svojoj ideologiji slobodnog tržišta dali su im opravdanje. Ali kao što smo ponovo naučili nekoliko godina kasnije, tržišta nisu samoregulišuća, naveo je on.
Šta sada može da se uradi, pita Roberts. Ukidanje Dod-Frankovog zakona koji je “najgluplji zakon od prohibicije”. Štiti banke i opšte poreske obveznike na račun štediša, podstičući na taj način navale na banke. Bio je potreban potpuno bezumni Kongres da donese tako destruktivni akt.
Takođe je neophodno uveriti ljude da su svi depoziti zaštićeni. Važno je shvatiti da se među depozitima koji su preveliki da bi se osigurali nalaze i sredstva za plate velikih preduzeća.
Zatim treba pristupiti radu sa zakonima koji zahtevaju od banaka da restrukturiraju svoje investicione operacije i odvoje ih od depozitnog bankarstva, sa depozitima izolovanim od investicionog bankarstva.
Drugim rečima, navodi Roberts, potrebno je ponovo uvesti Glas-Stigalov zakon.
Moguće je da su na delu mračnije sile. Pet velikih banaka, znajući da iz Fed štiti, propuste banaka posmatraju kao priliku da kupe imovinu za peni na dolar. Tri njujorške banke, koje kontrolišu njujorški Fed, operativni ogranak Federalnih rezervi, možda su čak “bacile oko” na “Banku Amerike” i “Vels Fargo”.
Još uvek se u finansijskim medijima navodi da banke finansiraju poslove i nove investicije, ali to nije tačno, navodi Roberts. Banke finansiraju kupovinu postojeće imovine i špekulativne derivate koje donose profit za investicione banke, ali ništa realno za privredu. Drugim rečima, derivati su postali ekstremni rizici bez produktivne svrhe.
Ako Federalne rezerve imaju imalo mozga, to je signal za kraj rasta kamatnih stopa a inflacija će morati da se stavi pod kontrolu politikom na strani ponude, a ne na strani potražnje, zaključio je ugledni američki ekonomista.
