Kada su u pitanju poznate javne ličnosti, srednje godine više nisu ono što su nekad bile. Magazin Pipl je prošle godine radosno izvestio da su likovi u nastavku serije Seks i grad, I baš tako, istih godina (u proseku 55) kao junakinje sitkoma iz sredine osamdesetih, Zlatne devojke. Kako je to moguće, pita se Anita Čaudari, kolumnistkinja Gardijana.
Popularni nalog na Tviteru, „Meldru Point“, ima jedini cilj da promoviše ljude koji su dostigli godine koliko je imao glumac Ričard Vilson kada se pojavio u prvoj epizodi serije Jednom nogom u grobu (One Foot in the Grave), odnosno 19.537 dana. Teško je poverovati, ali ove 53 i po godine imaju i Džej Lo, Rene Zelveger, Kejt Blančet, Edvard Norton, Ajs Kjub, Metju Peri…
Kada se ulazi u srednje godine
Nekada su 40 godina bile oznaka za srednju životnu dob, ali sada nije lako postići konsenzus o tome kada srednje godine počinju i šta one predstavljaju. Kolinsov rečnik engleskog jezika srednje godine definiše kao „period života kada više niste mladi, ali još niste stari“. Enciklopedija Britanika kaže da je to period između 40 i 60 godina. U međuvremenu, istraživanje JuGova iz 2018. pokazalo je da se većina Britanaca starosti između 40 i 64 godine smatra sredovečnim – ali i 44 odsto ljudi starosti između 65 i 69 godina.
Srednje godine su nekada imale određenu svrhu, vreme koje je nudilo stabilnost i kontinuitet koji je proizašao iz radnog veka. Danas, nije samo zaposlenje nešto što je nesigurno, već i samo zanimanje. Istraživanje Instituta za budućnost je pokazalo da će 2030. godine postojati 85 odsto zanimanja koja danas još uvek ne postoje.
„Ovo je nekada bila faza u kojoj se usporavalo i uživalo u životu“, kaže Džulija Bueno, terapeutkinja i autorka knjige Svi su kritičari. „Mislim da srednje godine odražavaju da još uvek imaš život u sebi i ulažeš poslednju energiju. Ali takođe, neki ljudi osećaju pritisak da se ponovo osmisle, da izgledaju fantastično, da ne usporavaju i ne stare graciozno. Postoji pritisak da stavite retinol na lice, ili da izbrišete ili prefarbate sivilo. Nije vam dozvoljeno da budete samo sivi – to mora biti glamurozno.“
Životna faza ili osobina
Bueno radi sa mnogim ženama koje su postale majke u svojim četrdesetim, čak i pedesetim godinama, i smatra da je ovo još jedna važna promena. „Imati novorođenče u naručju potpuno izbacuje ideju o srednjim godinama iz glave.“
Sama fraza „srednje doba“ može izazvati jako negativne reakcije. Četrdesetdevetogodišnja Roz Koltart, vodi posao sa nekretninama u Edinburgu i pohađa master studije. „Pojam srednje godine čini da se osećate malo za..bano. Termin ‘sredina’ je nekako truo. Ko želi da bude prosečan? Nisi više mlad, ali nisi ni simpatični starac kome će ustupiti mesto u autobusu. Ipak, srednje godine su zapravo fantastično mesto za boravak. Jedino je loš odnos prema njima depresivan.“
Koltartova ipak nije tipičan primer sredovečne žene. „Nemam muža. Nemam decu. Međutim postoji pritisak da se uskladimo sa životnim ciklusom u skladu sa godinama koje imamo.“
Istina je da su u prošlosti srednje godine bile povezane sa određenim nizom životnih okolnosti – hipotekom, supružnikom, decom, kosilicom. Ali za mnoge, ove životne faze se dešavaju kasnije, ako se uopšte i dese. Sigurno se oni koji imaju 40 godina i nisu još uvek kupili ni nameštaj ne osećaju kao da su u srednjim godinama.
Menopauza kao prekretnica
Priče koje pričamo o određenom dobu su moćne jer odražavaju šta se od nas očekuje i šta nam predstoji. Šeron Bleki, psiholog i autor knjige Hagitude: Reimagining the Second Half of Life, kaže da se poslednjih godina, barem za žene, diskusija pomerila tako da je menopauza zasenila srednje godine kao značajan prelazni period. „Zanimljiva stvar je da se menopauza može desiti u različitim godinama – sredinom četrdesetih, sredinom pedesetih i kasnije.“
Blekijva primećuje da je folklorno viđenje veštica, iako izgleda kao oličenje straha od starenja, zapravo pozitivan arhetip. „Vešica je žena, od menopauze pa nadalje, koju ne definiše odnos prema bilo kome drugom. One nisu nečija majka ili ćerka ili žena; one imaju svoju moć, svoj način postojanja u svetu. Postoji sloboda da ne pripadate nikome što im omogućava da se ostvare u svetu.“
Ova teorija deluje utešno, ali teško da je svi tako doživljavaju. Dovoljno je videti lavinu ljutitih komentara na Madonine glatke obraze na dodeli Gremija, kako bi shvatili da još uvek postoji široko rasprostranjen strah od toga kako se žene odnose prema procesu starenja.
A šta je sa muškarcima?
U prošlosti, muška kriza srednjih godina imala je utabani niz klišea, od crvenog „ferarija“ ili „Harli-Dejvidsona“, do mlađe žene. Da li su ovi stereotipi još uvek relevantni? Čini se da se ovih dana ovaj termin više povezuje sa anksioznošću, depresijom i potragom za smislom nego sa potragom za kožnim pantalonama.
„Iako muškarci ne doživljavaju istu kataklizmičnu fizičku promenu kao žene u srednjim godinama, mnogi muškarci sa kojima razgovaram prolaze kroz značajnu psihološku promenu oko 50. godine, što može biti praćeno sličnim osećajem tuge i gubitka koji žene osećaju kada prolaze kroz menopauzu“, kaže Bleki. „Karl Jung je teoretisao da je prva polovina života bila rad u spoljnom svetu, razvoj vašeg identiteta, karijere i porodice. On je na drugu polovinu života gledao kao na okretanje ka unutra, traženje smisla, duhovnog ili drugog.“
Za mnoge muškarce, manje ezoteričan način rešavanja egzistencijalnog straha je da se podvrgnu mazohističkom fitnes režimu. Ipak, iako je ovo generalno zdrava stvar, telo ne laže.
Da li su godine samo broj
I tu leži problem sa svom našom mentalnom gimnastikom „godine su samo broj“. Odbacivanje srednjih godina je utešno jer ako se nikada ne suočimo sa tim da budemo u sredini, nikada nećemo morati da razmišljamo o kraju, to jest dok ne budemo prinuđeni.
Kako navodi kolumnistkinja Gardijana, jedan njen dobar prijatelj je nedavno napunio 60 godina i svoje iskustvo je opisao kao „iznenadni pljusak hladne vode kada se nađete suočeni sa terminima kao što su ‘gerijatrija’ i ‘stariji’ i osećate se potpuno odvojeno od bilo kakvog stvarnog osećaja šta znači vaše biološko doba, osim početka fizičkog trošenja i gubljenja vida.“
Grubo buđenje je u velikoj meri uzrokovano, kako je rekao, zato što „kada dođemo do svojih pedesetih, zavaravamo se da je to samo poslednji dah ranih četrdesetih, što uopšte nije tako.“
Čaudari dodaje da nijedna osoba sa kojom je razgovarala nije bila srećna što je u srednjim godinama. Ali nekada se na ovaj termin gledalo kao na stanje, a ne kao osobinu. Osoba je bila sredovečna jer je to bila faza života, a ne etiketa za nekreativnu, dosadnu ili neproduktivnu osobu.
Da li svi mahnito pokušavamo da sprečimo neizbežno?
