Ne iznenađuje da postoje istraživanja koja su došla do zaključka da se kod dece koja provode više vremena nad knjigom ili pred ekranom, češće javlja kratkovidost od onih koji to ne čine.
I ne samo to. Oduvek se polazilo od pretpostavke kako je kratkovidost i nošenje naočara direktno povezano uprvao sa preteranim vizuelnim naporom. Tako su nekada ljudi koji nose naočare smatrani veoma obrazovanim ili strastvenim čitaocima knjiga.
Pošto smo poslednjih godina čitanje sa papira zamenili elektronskim ekranima, prosto smo odgovornost prebacili sa jednog krivca na drugog. Međutim, ova dugo pretpostavljena direktna veza nije naučno dokazana.
Iako se smatra da je to tačno zbog hipoteze o korelaciji/uzročnosti, važno je biti oprezan sa ovim paralelama, pošto korelacija ne podrazumeva uvek uzročnost, napominje oftalmolog profesorka Konči Lijo sa Univerziteta u Salamanki.
Tajler Vigen, pravnik sa Harvarda, odlično objašnjava kako korelacija ne podrazumeva uzročnost. Na svojoj veb-stranici Spurious Correlations, on već godinama sprovodi statistički eksperiment sa proizvoljnim podacima dobijenim iz različitih izvora – podacima koji kada se preklapaju na grafikonima stvaraju neke od najzanimljivijih korelacija.
Kada se igrate sa statistikom, svakakve zaključke možete da izvedete
Na primer, može se zaključiti iz podataka da je između 2000. i 2009. godine postojala korelacija između povećanja potrošnje sira po glavi stanovnika i smrtnih slučajeva uzrokovanih zaplitanjem u posteljinu. Zvuči apsurdno, zar ne?
Ono što je sigurno, jeste da je porast slučajeva kratkovidosti stvaran i da se ne može u potpunosti objasniti genetskim faktorima. Stoga je neophodno sagledati faktore životne sredine.
Saučesnik – ali ne i glavni krivac
Da li su ekrani – odnosno njihova prekomerna upotreba – uzrok kratkovidosti? Najnovije studije pokazuju da oni nisu direktno odgovorni.
Kratkovidost, koja predstavlja teškoću fokusiranja na udaljene objekte, javlja se kada je očna jabučica predugačka u odnosu na moć fokusiranja rožnjače i sočiva oka. Ovo dovodi do toga da se svetlosni zraci usmeravaju do tačke ispred mrežnjače.
Takođe smo kratkovidi kada su rožnjača, sočivo ili oboje previše zakrivljeni za dužinu naše očne jabučice. U nekim slučajevima, svi ovi faktori se javljaju istovremeno.
Ove anomalije se ispravljaju sočivima koja prenose svetlosne informacije u zadnji deo našeg oka.
Nije da nam ekrani pomažu da očuvamo zdravlje očiju, ali nisu jedini krivci
Proces koji izaziva kratkovidost nije u potpunosti poznat, ali zna se da kako bi se vid pravilno razvijao, moramo vežbati gledanje na blizinu i na daljinu.
U tom smislu, čini se logičnim sumnjati da kontinuirano izlaganje ekranima od ranog detinjstva u vreme kada oko još uvek sazreva može pogodovati razvoju vida bliskih objekata, nauštrb vida na daljinu. Međutim, nema dovoljno podataka da bi se zaključilo da ovo uzrokuje pojavu kratkovidosti.
Zamor očiju
Niko ne spori da prekomerna upotreba ekrana izaziva „zamor očiju“”, poznat i kao „kompjuterski sindrom“, koji izaziva crvenilo, peckanje i svrab očiju, suve oči (ili obrnuto, stalno suzenje), glavobolju itd. To se dešava jer kada se gledamo u ekran, manje trepćemo (nesvesno), dugo ili iz neodgovarajućeg ugla gledamo u određenu tačku i izlažemo se preteranom osvetljenju koje dopire sa ovih uređaja.
Šta možemo da učinimo da se borimo protiv toga?
Ne mučite se sa filterima plave svetlosti – koji su nepravedno proglašeni kao korisni. Najbolja preporuka za smanjenje znakova umora očiju je da često trepćete i pravite pauze po pravilu 20/20/20. Drugim rečima, svakih 20 minuta napravite pauzu od 20 sekundi i pogledajte (i pokušajte da se fokusirate na) objekat udaljen šest metara.
Ako gledate kroz prozor i objekat je osvetljen, još bolje. Zašto je važna svetlost? Jer se sumnja da je jedan od mogućih krivaca za razvoj kratkovidosti nedostatak svetlosti.
Nedostatak svetlosti
Zaista, dokazano je da su deca koja mnogo čitaju, bilo na papiru ili na digitalnom ekranu generalno manje izložena sunčevoj svetlosti tokom dana. A nedavno je pokazano da postoji veza između kratkovidosti i nedostatka sunčeve svetlosti.
Čini se da bi sunčevo zračenje (naročito visokoenergetsko zračenje, kao što je plava i ljubičasta svetlost) stimulisalo oslobađanje dopamina od strane amakrinih ćelija mrežnjače (druga vrsta ćelija osim fotoreceptora). Ovo bi inhibiralo rast oka, izbegavajući tipično izduženje koje dovodi do kratkovidosti.
Postoje i eksperimentalni dokazi koji pokazuju da kod različitih životinjskih vrsta, uključujući majmune, izlaganje visokoenergetskoj ljubičastoj svetlosti može zaštititi od kratkovidosti.
Ukratko, svi znaci ukazuju na to da ni knjige ni elektronski uređaji nisu direktno krivi za porast kratkovidosti širom sveta. Oni su samo postali saučesnici u ovom fenomenu držeći decu dalje od sunčeve svetlosti.
