Plastični otpad je prisutan u svim ekosistemima na planeti i stigao je i do udaljenih arktičkih regiona. Slabo su naseljeni, a drugi ljudi tamo retko dolaze, osim na ribarskim brodovima i mnogo ređe – naučnim ekspedicijama.
No u poslednje vreme su učestala turistička putovanja u arktičke predele. I tako je nastao spoj lepog i korisnog.
Turisti kao – građani naučnici
Upravo arktički turisti su kao Građani naučnici (Citizen Science), pomogli da se sačini tek objavljena studija o smeću u arktičkom regionu.
Jer, kada se radi o naučnim analizama vrsta i porekla otpada u arktičkim regionima, naučnici su se uglavnom oslanjali na kompujterske modele, ali empirijski podaci su bili oskudni – što znači da skoro niko od naučnika nije bio u tom regionu i svojim očima video ili rukama pokupio taj otpad, pa ga onda analizirao.
Turisti su bili oči i ruke naučnika i uz malo instrukcija isporučili empirijsku građu za studiju otpada. Predmete su nalazili na 14 plaža norveškog arhipelaga Špicbergen na izletima tokom krstarenja između 2016. i 2021. a u saradnji sa Institutom Alfred Vegener (AVI).
Turisti su otpad nalazili na 14 plaža norveškog arhipelaga Špicbergen
Izlete turista-građana-naučnika organizovala je turistički vodič Birgit Luc, uz podršku posade broda. Ovu saradnju sa naučnicima je predložila upravo ona, koja je i koautorka studije, jer je tokom ekskurzija i ranije sprovodila akcije čišćenja smeća i želela da pomogne naučnicima.
Prethodno je pročitala medijske izveštaje o otpadu koji pluta u arktičkim vodama, inspirisane publikacijom koautorke studije Melani Bergman i drugih, objavljene 2016.
Protokol za istraživanje je zajednički razvijen putem video konferencija kako bi to bilo izvodljivo za grupe turista na arktičkim plažama.
Većina otpada je vezana za ribolov i od plastike
Turisti-građani-naučnici su pokupili ukupno 1,62 tone, odnosno 23 000 komada otpada. Međutim nije to sve bilo pogodno za naučnu analizu.
Ipak to smeće se može opisati ovako: većina predmeta, i po broju i po masi – bila je od plastike (80%), a ostalo su bili metali i drugi materijali.
Najveći deo otpada (87%), mogao bi da se pripiše ribolovu, na primer ostaci ribarskih mreža ili delovi plastičnih kontejnera za ulovljenu ribu.
Samo jedan odsto tog smeća je mogao da se analizira po poreklu – tako što je imao žigove ili etikete. To su turisti spakovali u tri velike vreće od po kubik i po zapremine i to je služilo kao empirijska građa za dve naučnice Melani Bergman i Anu Natali Majer.
Osam odsto smeća na Arktiku – iz Nemačke
Većina tih artikala potiče iz arktičkih država (65%), posebno iz Rusije (32%) i Norveške (16%). Ali skoro trećina predmeta (30%) bila je evropske provenijencije, posebno iz Nemačke (8%). Pet odsto potiče iz udaljenijih izvora – SAD, Kina, Koreja, Brazil i druge zemlje.
Najveći deo otpada (87%), mogao bi da se pripiše ribolovu
„Imajući u vidu da je Nemačka evropski šampion i u proizvodnji plastike i u izvozu otpada, ovaj relativno visok doprinos smeću nije iznenađenje”, kritikuje Bergman i dodaje:
„Naši rezultati jasno pokazuju da čak i bogate i ekološki svesne industrijske nacije poput Nemačke, koje bi mogle da priušte bolje upravljanje otpadom, daju značajan doprinos zagađenju udaljenih ekosistema kao što je Arktik.”
Izbegavanje otpada i poboljšanje upravljanja otpadom
Da bi se problem efikasno rešio, mora se poboljšati upravljanje otpadom na licu mesta – posebno na brodovima i u ribarstvu.
„Moramo raditi na tome da ribari ne bacaju krajeve užadi ili mreže u vodu, da njihova oprema bude označena ili da se zabrani korišćenje mreža koje se vuku po dnu jer se mogu zapetljati i tamo i ostati.”
Barem jednako važno je masovno smanjenje globalne proizvodnje plastike, posebno u industrijalizovanim zemljama Evrope, Severne Amerike i Azije, pošto oko jedanaest odsto proizvodnje plastike završava u vodi.
„To još jednom naglašava hitnost ambicioznog i pravno obavezujućeg sporazuma UN o plastici, o kome se trenutno pregovara i koji bi trebalo da stupi na snagu 2024”, rekla je Bergman.
„Naučne studije su izračunale da bi se oko 45 odsto plastičnog zagađenja moglo spasiti zamenom drugim materijalima, drugačijim transportom ili sistemima za naplaćivanje i vraćanje ambalaže.
Arktik kao skladište smeća
Plastični otpad dospeva u more preko reka i transportuje se okeanskim strujama od Atlantika, Severnog mora i severnog Pacifika do Arktičkog okeana.
Studija takođe pokazuje da obale Arktika sve više postaju svojevrsno odlagalište otpada. To se vidi upoređivanjem novih podataka sa prethodnim istraživanjima.
Plastični otpad predstavlja dodatne probleme za arktičke ekosisteme. Jer, Arktik se zagreva četiri puta brže od globalnog proseka.
RTSmagazin.
