Prodavnica u Kelnu firme AfB (Arbeit für Menschen mit Behinderung – Posao za osobe s invaliditetom) puna je računara, laptopova, monitora i mobilnih telefona poznatih proizvođača. Baš kao i u nekoj “pravoj” prodavnici elektronskih uređaja. Ali, postoji bitna razlika: cene su “sumnjivo” niske, jer na policama nema najnovijih modela. Naime, sve to su polovni uređaji.
Ta firma je ovlašćeni Refurbished – to je pomodni izraz za pružanje šanse nešto starijim uređajima za novi život. Svim uređajima se proverava tehnička ispravnost, čiste se, pažljivo se brišu podaci prethodnih korisnika, po potrebi se promeni neki deo koji se troši korišćenjem i tek takav, “kao nov”, uređaj se nudi na prodaju. I to sa garancijom.
Zarada toj firmi s više od 600 saradnika, i to većinom ljudi s nekim oblikom invaliditeta, u stvari i nije na prvom mestu. Deo zarade čak odlazi humanitarnim organizacijama. Ipak, to je posao koji se isplati. Za petnaestak godina postojanja preduzeća, tržište je sve više raslo. Ima i firmi koje posluju sasvim komercijalno, kao što su Swapie ili Clevertronic – jer ima mnogo dobrih argumenata za odluku da se kupi polovan uređaj.
Zašto da plaćam za ono što mi ne treba?
Danijel Bihle iz te kelnske firme nam objašnjava: kao prvo, tu je održivost koja je već odavno postala trend. A ako neko čak i hoće najnoviji model, sa svim ovim problemima s lancem snabdevanja možda ni ne može da ga dobije. S druge strane, upravo u vreme pandemije porasla je potreba za elektronskim uređajima zbog rada kod kuće. Naravno da je tu i pitanje cene u vreme kad ionako sve poskupljuje.
“Za mnoge mušterije su novi uređaji ne samo predimenzionirani – oni nisu spremni da plate za previše opcija koje im uopšte ne trebaju”, kaže Bihle. Proizvođači takvih uređaja imaju svoju poslovnu logiku: sve brže tržištu predstavljaju nove modele, iako tehnologija uopšte ne prati tu brzinu. Već odavno nema nekih suštinskih razlika između “starih” i “novih”, kao što je to bilo pre dvadesetak godina kad je i ekran u boji bio novina. Uglavnom se radi o detaljima i mogućnostima koje mnogima u stvari – uopšte nisu potrebne.
Koliko zaista vredi moj telefon?
Ipak, i firme za obnovu uređaja znaju šta se traži i šta može da se proda: ako je uređaj već u prodavnici bio jeftin, polovan je gotovo bezvredan – iz čitavog niza razloga. Generalno se isplati baviti se samo uređajima starima najviše tri, četiri godine, jer su u starijim i jeftinijim modelima i kapaciteti računara previše ograničeni za današnje aplikacije. Tu je i pitanje podrške proizvođača: da li još nudi nadogradnju programa i ima li delova. Oštećen ekran ili istrošena baterija vrlo često se uopšte ne isplate za popravku.
Poznato ime proizvođača takođe je argument – spomenuta firma Swapie na internetu nudi samo proizvode kompanije Apple. Ali u AfB-u kažu da uspevaju da prodaju oko dve trećine uređaja koji im dođu. Ostali se rasturaju i recikliraju. Isplativost čitavog posla zavisi i od očekivanja prethodnih vlasnika koliko je njihov uređaj vredan. “Neki imaju osećaj da im se nudi suviše malo samo da bi neko tu zaradio novac”, kaže Nejc Jakopin iz firme za savetovanje u tehnologiji “A. D. Little”. Nije lako prihvatiti činjenicu da vrednost nekog najnovijeg i skupog modela uređaja dosta brzo i prilično mnogo ume da padne.
Ipak, i tim vlasnicima ide na ruku to što tržište polovnih uređaja raste. To znači i da vrednost sporije pada, a tako se onda donekle i isplati da se kupi neki vrhunski model. Tržište je već toliko veliko da se i neke firme koje se bave obnavljanjem, sada specijalizuju samo za određene segmente tržišta. To mogu čak i da budu elektronski uređaji koji su bili u lizingu, dakle gde su vlasnici još uvek firme.
B92.
