Jučerašnja reakcija američkog tržišta obveznica na objavu američkog predsjednika o mogućim pregovorima s Iranom bila je, blago rečeno, uzdržana. Tržište, koje se s razlogom smatra najracionalnijim i najinformisanijim segmentom globalnog finansijskog sistema, nije reagovalo kao da zaista veruje u brzu deeskalaciju globalnog geopolitičkog haosa Donald Trump, odnosno nije mu bilo dovoljno to što je faktički pokazao da je veoma zabrinut. Prinosi na američke državne obveznice jedva su se pomerili i ostali su znatno iznad nivoa pre oružanog sukoba. Drugim rečima, kapital koji upravlja trilionima dolara ostao je veoma zabrinut i nije poverovao predsedniku da je geopolitički rizik trajno smanjen njegovom jednostranom objavom pregovora. Ako američko tržište obveznica i dalje strepi za Sjedinjene Države, koliko bi zapravo trebalo da budu zabrinute političke elite koje vode Evropsku uniju?
Naime, politički establišment Evrope neprestano šalje veoma zabrinjavajuće poruke, pri čemu izostaje ozbiljna javna rasprava o fundamentalnom problemu svih članica Unije – pitanju kako je uopšte došlo do toga da su cene goriva otprilike dvostruko više nego u SAD-u, a električne energije trostruko u odnosu na NR Kinu. To nema veze s Iranom i Rusijom, već sa javnim politikama članica i, naravno, nedostatkom sposobnosti European Commission da štiti stvarne interese Evropljana.
Jedno od geostrateških pitanja današnjice više nije da li će doći do novog energetskog šoka — on je već tu i neće nestati još neko vreme — već kome će poskupljenja najteže pasti. Istina je prilično sumorna za EU: Evropska komisija se zapravo vrlo pasivno odnosi prema razlici u težini udara koji će osetiti Evropljani u odnosu na Amerikance ili Kineze, kao da smatra da su evropski poreski obveznici stvoreni da nose znatno veće terete kako bi politička nomenklatura EU mogla da promoviše lepe ideološke narative.
Razlike u cenama između velikih globalnih ekonomskih blokova nisu samo statističke, već strateške. U SAD-u cena benzina trenutno iznosi oko 0,85 evra po litru, dok domaćinstva električnu energiju plaćaju približno 0,15 do 0,18 evra po kilovat-satu. Kina, iako zavisna od uvoza, koristi instrumente državne kontrole da ublaži šokove: gorivo se drži oko 1,2 do 1,3 evra po litru, a cena električne energije za domaćinstva ostaje na nivou od oko 0,07 do 0,10 evra po kilovat-satu. Dakle, i Kinezi i Amerikanci dobro znaju da su, uprošćeno rečeno, Evropljani u svakoj krizi u nepovoljnijem položaju. A predsednica Komisije Ursula von der Leyen uporno ponavlja, već drugi mandat zaredom, da smo na potpuno ispravnom putu.
Evropski podaci, kada se uporede s američkim i kineskim, deluju kao da pripadaju nekom drugom ekonomskom univerzumu — birokratsko-etatističkom. Prosečna cena električne energije u EU iznosi oko 0,26 evra po kilovat-satu, sa tendencijom rasta u uslovima skupljeg gasa. Nemačka, kao industrijsko srce kontinenta, već sada plaća oko 0,38 do 0,40 evra po kilovat-satu, dok se cena benzina kreće oko 1,8 do gotovo 2 evra po litru. Španija je nešto povoljnija, ali i dalje daleko iznad nivoa u SAD-u ili Kini, uz dodatno ublažavanje kroz državne subvencije.
Ako se te razlike prevedu u procente, slika postaje još dramatičnija. Cena benzina u Nemačkoj viša je od američke za oko 110 do 130 odsto, dok je španska viša za oko 90 do 105 odsto. Kina, uprkos državnoj kontroli, i dalje ima cene goriva više od američkih za oko 40 do 55 odsto, ali istovremeno uspeva da zadrži znatno nižu cenu električne energije. Upravo kod struje razlike postaju strateški ključne: prosečna cena električne energije u EU viša je od američke za oko 60 do 75 odsto, dok je u Nemačkoj čak 120 do 150 odsto viša. U poređenju s Kinom razlike su još izraženije, jer je evropska struja skuplja i do 160 do 250 odsto, a nemačka i do 300 odsto. Ursula von der Leyen, naravno, ne govori o tome da nakon njenog dugog mandata Unija više nema šta da kaže o energetskoj konkurentnosti, pa čak ni o elementarnoj sigurnosti.
Kako god, možemo se svi svakodnevno truditi i raditi do krajnjih granica, ali ovu razliku u cenama ne možemo dugoročno nadoknaditi ni produktivnošću ni tehnološkim napretkom. Ona nas neminovno vodi ka padu konkurentnosti, smanjenju investicija i daljoj deindustrijalizaciji, što je uvod u novi talas još razornijih političkih populizama u Evropi. Dovoljno je pomisliti koliko su evropski građani izloženi volatilnosti cena gasa da bi bilo jasno da se nalazimo u ozbiljnoj situaciji.
Strukturno visoke cene energije u EU rezultat su pre svega ogromnog fiskalnog i regulatornog opterećenja koje nema direktne veze sa tržišnom cenom sirovina. U Nemačkoj su porezi, akcize i razne takse činili i do 55 odsto konačnog računa za struju i pre krize. Na to se nadovezuju naknade za finansiranje obnovljivih izvora, troškovi CO₂ kvota kroz EU ETS i visoki troškovi mreže koje snosi krajnji korisnik. Paradoks je očigledan: EU je imala geopolitički povoljan pristup jeftinom ruskom gasu, ali ga je sopstvenim nametima pretvorila u skupu energiju. Nakon 2022. nestala je i ta prednost, dok su porezi i dalje ostali ili čak porasli.
Aktuelna razlika u cenama energije nije samo ekonomski indikator, već i simptom političke patologije. Ona pokazuje ko pokušava da kontroliše sopstvenu sudbinu, a ko živi u ideološkim iluzijama i prilagođava se tuđim odlukama.
U svetu u kojem tržište obveznica već upozorava na duboki skepticizam prema brzom rešavanju krize između SAD-a i Irana, ignorisanje cena koje svakodnevno vidimo na benzinskim pumpama može se pokazati kao izuzetno skupa greška. Visoke cene goriva ne rešavaju se subvencijama iz budžeta, već strukturnim merama i pragmatičnim pristupom.
Na kraju, jučerašnja reakcija američkog tržišta obveznica na objavu Donald Trump zapravo predstavlja svojevrsno odbijanje da se slepo prati svaki politički signal bez analize. Prinos na referentnu desetogodišnju američku državnu obveznicu pao je tek minimalno, sa oko 4,38–4,39 odsto na približno 4,33–4,35 odsto, dakle za svega nekoliko baznih poena. Dvogodišnji prinosi takođe su pali tek neznatno, dok su dugoročni prinosi ostali iznad nivoa pre eskalacije sukoba. Inflaciona očekivanja, merena kroz desetogodišnje inflacione swapove, blago su smanjena — sa oko 2,5 na približno 2,4 odsto.
