Poslednjeg dana februara, u sklopu operacija „Ričući lav“ i „Epski gnev“, Izrael i SAD napali su Iran. Odgovor Teherana na te udare bio je brz i veoma širok po svom obimu, barem prvih dana kada je teokratski režim i dalje imao na raspolaganju određeni broj balističkih raketa – i lansere za njih – kao i veći broj dronova Šahed.
Iran je uzvratne udare izvršio širom Bliskog istoka, od manje-više celog Arapskog poluostrva pa sve do Kipra, na kojem se nalaze britanske prekomorske teritorije Akrotiri i Dekelija u kojima su smeštene i vojne baze.
Prvi udar na Akrotiri dogodio se već 1. marta kada je šiitska paravojna grupa Hezbolah, osnovana, sponzorisana i pod kontrolom Irana, lansirala dron koji je pogodio jedan od hangara u Akrotiriju, ali nije izazvao veću štetu.
Britanske snage su kasnije tokom dana presrele još dva drona upućena prema Kipru, a tri dana kasnije grčki borbeni avioni F-16 u vazdušnom prostoru Libana oborili su još dva drona koja su išla prema tom ostrvu.
Odbrana baza
Britanski mediji odmah su postavili pitanje bezbednosti njihovih baza, a vlada u Londonu odlučila je da ojača njihovu odbranu i poslala je jedan od razarača Britanske kraljevske ratne mornarice, HMS Dragon, kao i helikoptere koji imaju sposobnost obaranja bespilotnih letelica.
Tu dolazimo do činjenice koja je u očima britanske javnosti osramotila njihovu nekada glasovitu ratnu mornaricu. Naime, od trenutka kada je najavljeno da će HMS Dragon krenuti prema Kipru do trenutka kada je brod konačno krenuo prošlo je nedelju dana.
Taj je razarač iz Portsmuta prema Mediteranu zaplovio tek u utorak i biće mu potrebno najmanje pet dana da tamo stigne. Ako pitate Donalda Trampa, dotad bi rat sa Iranom već mogao biti gotov (iako američki predsednik pazi da ne izleti sa tačnim datumom završetka operacija).
Koštali su 5 milijardi dolara svaki, nemaju dovoljno aviona, odbrana im je nikakva i zbog njih pati cela vojska
Zbog toga su se mnogi zapitali kako je moguće da mornarici koja je početkom 20. veka kontrolisala najveće carstvo u istoriji, „u kojem sunce nikad ne zalazi“, treba ukupno 12 dana da samo jedan od svojih razarača stavi u službu odbrane jedne od ključnih prekomorskih baza.
Ovde treba istaći nekoliko stvari. Britanski premijer Keir Starmer odbio je da učestvuje u američko-izraelskim udarima na Iran i tek je nakon nedelju dana rata uopšte stavio na raspolaganje vojne baze Ferford i Dijego Garsija (koja se nalazi u Indijskom okeanu) Amerikancima.
Dakle, London nije nužno potpuno spremno dočekao ovaj sukob i njegove neposredne posledice.
Šta Britanci imaju?
Još važnije, Britanska kraljevska ratna mornarica na papiru deluje impresivno, ali u stvarnosti su njeni kapaciteti prilično rastegnuti.
Ako ćemo gledati brodove koji su u stanju da projektuju snagu hiljadama kilometara od Ostrva, Britanci raspolažu sledećim:
- dva nosača aviona klase Queen Elizabeth
- šest razarača klase Tip 45 (poznatih i kao Daring klasa)
- sedam fregata klase Tip 23 (poznate i kao Duke klasa)
- četiri nuklearne balističke podmornice klase Vanguard
- šest nuklearnih napadačkih podmornica klase Astute
U teoriji, to je 15 površinskih brodova i deset podmornica.
U praksi, to je znatno, znatno manje.
Prvo, balističke nuklearne podmornice, koje su vrhunac britanskog strateškog naoružanja i sredstvo odvraćanja, neće vam baš poslužiti u odbrani baza na Kipru, osim ako ne želite da ispalite nuklearni projektil na Bejrut ili Teheran (a s obzirom na nekoliko neuspešnih testnih lansiranja, pitanje je kako bi i to prošlo) i započnete treći svetski rat.
U teoriji bi nešto korisnije mogle biti podmornice klase Astute, ali samo u pogledu ispaljivanja projektila Tomahawk na ciljeve na kopnu. Međutim, za to bi morali imati konkretnu metu i to bi značilo vrlo aktivno učešće u ratu, što je Starmer odbio.
Zašto razarači?
To znači da ostaje 15 površinskih brodova, od kojih svi na papiru imaju naoružanje kojim mogu braniti britanske baze od vazdušnih pretnji.
Fregate i razarači svojim projektilima i donekle topovima, a nosači aviona uz pomoć borbenih aviona F-35B.
Međutim, F-35B već su smešteni u bazama na Kipru zajedno sa avionima Eurofighter Typhoon, a jedan avion tog tipa je tokom ovog rata iznad Jordana već uništio dva drona.
Problem za Britance leži u tome što ni njihovi borbeni avioni ni fregate ne mogu uništiti balističku raketu koja bi potencijalno krenula prema bazama na Kipru.
To mogu samo razarači klase Daring, među kojima je i HMS Dragon, i to upotrebom svojih projektila Aster 30.
A to znači da smo sa 25 plovila spali na njih šest koja mogu braniti bazu od svih pretnji.
– Britanska flota sa 15 većih površinskih brodova najmanja je u istoriji. Dodatno, doneta je odluka da se ide na dva nosača aviona, a zauzvrat se smanji broj razarača. To znači da je nemoguće obezbediti zaštitu Atlantika, Velike Britanije i nosača ako su isplovili, a istovremeno imati dodatne brodove za intervenciju u drugom delu sveta poput Bliskog istoka – objašnjava Matija Blaće, vojni analitičar sa YouTube kanala Codex Militaria.
On dodaje da su fregate Tip 23 prvenstveno namenjene protivpodmorničkoj borbi.
– Njihov radar i rakete Sea Ceptor namenjeni su samozaštiti, a ne pružanju zaštite ostatku flote ili pomorskoj bazi. Zato je bilo potrebno poslati razarač Tipa 45 – dodaje Blaće.
Radili 22 sata dnevno
Opet, na papiru nam to ostavlja šest brodova.
Kako je moguće da nijedan od tih brodova nije odmah dostupan za brzu reakciju u slučaju krize poput ove sa Iranom?
– Dva su bila dostupna u Portsmutu. Nije poznato zašto nisu poslati, ali verovatno zato što su potrebni za odbranu Velike Britanije i eventualnu spremnost za intervenciju u Atlantiku, možda kao pratnja nosača aviona. Zbog toga je, kao treći brod, ubrzan remont HMS Dragona koji je, umesto za šest nedelja, završen za šest dana – ističe analitičar.
Da je za nekoliko dana zaista obavljen ogroman posao, za Guardian su potvrdili izvori iz britanskog Ministarstva odbrane koji su rekli da je u pitanju bio „herkulovski poduhvat“.
– Naši timovi su neprestano radili na brodu čak 22 sata dnevno – rekao je u ponedeljak ministar odbrane Džon Hili.
Eksperti koje je kontaktirao Guardian takođe su komentarisali da se brod koji je u visokom stepenu pripravnosti može pripremiti za pet dana za misiju, ali su istakli da HMS Dragon to nije bio.
Treba imati na umu da je polovina razarača obično na remontu, što znači da su dostupna samo tri, a od ta tri barem jedan mora štititi Ostrvo koje nema uporedivu protivvazdušnu odbranu sa onom koju nude razarači Tipa 45.
Dok Britanci ističu da je tih šest ili sedam dana opremanja HMS Dragona zapravo izuzetno brzo, pitali smo Blaćea da pojasni šta je sve moralo da se uradi da bi brod bio spreman za misiju.
– Ako se ne radi o završetku i testiranju radova na remontu, rekao bih da je Velika Britanija verovatno morala da izvuče dodatne rakete iz dubokog skladišta i proveri njihovu operativnost. Moguće je i da je brod bio konfigurisan za drugi zadatak pa je trebalo ugraditi dodatnu opremu. Mislim da kašnjenje nije nastalo samo zbog ukrcavanja municije, nego je i osnovna operativnost broda nakon remonta bila upitna – objašnjava Blaće.
Kada napokon stignu na Kipar, HMS Dragon i njegovih oko 200 članova posade imaće jednu primarnu ulogu – odbranu od potencijalnih pretnji iz Irana.
– To su veoma sposobni brodovi za protivvazdušnu odbranu, sa osnovnim protivbalističkim sposobnostima. Imaju snažan 3D radar i rakete Aster 15 i 30 kojima mogu braniti široko područje. Protivvazdušna odbrana, recimo ostatka flote poput nosača aviona, njihova je primarna svrha. Pošto Velika Britanija, osim vazduhoplovstva, nema drugu protivvazdušnu odbranu, raspoređivanje HMS Dragona bio je jedini, ali i najbolji odgovor na pretnju iranskih dronova, odnosno raketa – zaključuje Blaće.
