Dok se Zapad bavi pitanjem da li će vještačka inteligencija zamijeniti čovjeka, Kina tiho gradi drugačiji model: AI kao temelj države, infrastrukture i dugoročne stabilnosti
Zapadni narativ o veštačkoj inteligenciji gotovo uvek se vrti oko iste dileme: hoće li AI nadmašiti ljudsku inteligenciju, ko vodi trku i ko će prvi stići do „opšte veštačke inteligencije“. Retorika podseća na sport ili rat: pobeda, dominacija, nadmetanje. Kina, međutim, polazi od sasvim drugog pitanja.
U Pekingu fokus nije na tome koliko pametna mašina može da postane, već kako se inteligencija može ugraditi u društvo, privredu i državni aparat. Veštačka inteligencija se ne posmatra kao izdvojeni tehnološki vrhunac, već kao kapacitet koji treba sistemski upotrebiti. AI se implementira u logistiku, zdravstvo, finansije, energetiku, urbani menadžment i industriju, postajući deo nacionalne arhitekture.
AI kao deo sistema, a ne kao zamena za čoveka
Razlika je vidljiva i u investicijama. Dok američki kapital juri ka fundamentalnim modelima i „moonshot“ projektima, Kina prvo gradi osnovu: data centre, brze mreže, industrijski internet, interoperabilne standarde i energetsku infrastrukturu. Kada je taj sloj završen, cena primene AI po sektorima drastično opada.
Ekonomski cilj je jasan: nadoknaditi pad radne snage automatizacijom i pametnom proizvodnjom, uz ambiciju da Kina zauzme ključnu poziciju na tržištu humanoidnih robota vrednom više biliona dolara. Dugoročno, plan je stvaranje „AI-optimizovanog društva“ u kojem inteligentni sistemi upravljaju transportom, zdravstvom, urbanim planiranjem i javnim uslugama.
U tom okviru nastaje ono što se može nazvati „predvidivom državom“. Umesto reagovanja nakon problema, sistemi se koriste za rano prepoznavanje rizika: od saobraćajnih zastoja i finansijskih šokova, do javnog zdravlja. Građani dobijaju brže usluge i stabilnost, ali uz cenu stalne vidljivosti unutar sistema.
Za razliku od Zapada, gde se AI često vidi kao pretnja radnim mestima, Kina ga koristi za funkcionalnu reorganizaciju. Ljudi ne nestaju iz sistema, već prelaze u nadzorne i upravljačke uloge, dok algoritmi preuzimaju rutinu. Pravi globalni sukob, zato, nije u performansama modela, već u tome koji društveni model dugoročno donosi stabilniji i održiviji razvoj, piše Asia Times.
