Vodootpornost telefona ne zavisi od jedne tehnologije, već od kombinacije zaptivanja konstrukcije uređaja i unutrašnjih hidrofobnih premaza
Ako se pogleda tržište telefona u poslednjih godinu dve, primećuje se jasna promena: ozbiljna zaštita od vode i prašine više nije rezervisana samo za skupe flegšip modele. Nekada je IP68 bio privilegija vrha ponude, dok danas čak i povoljniji telefoni nude isti nivo zaštite. Pojedini proizvođači idu i korak dalje, pa kombinuju IP66, IP68, IP69 ili IP69K sertifikate kako bi pokrili što više realnih scenarija kontakta sa vodom.
Da bi se razumelo kako telefon zapravo postaje vodootporan, prvo je važno razjasniti IP oznake. Kod IP68, broj 6 označava potpunu zaštitu od prašine, dok 8 znači da uređaj može izdržati potapanje u vodu pod uslovima koje definiše proizvođač, najčešće oko 1,5 metara dubine u trajanju do 30 minuta. IP66 se odnosi na otpornost na snažno prskanje vodom, dok IP69 i IP69K dodatno podrazumevaju zaštitu od mlaza vode pod visokim pritiskom i povišenom temperaturom. Ove oznake ne znače da je jedan standard „bolji” od drugog, već da je testiran za drugačije uslove upotrebe.
Kako funkcioniše vodootpornost kod telefona
Sa inženjerske tačke gledišta, vodootpornost nije jedna konkretna tehnologija, već rezultat kombinacije više rešenja. Prvi sloj zaštite je vodootpornost konstrukcije. Tokom dizajna kućišta smanjuje se broj spojeva i zazora kako bi se ograničile potencijalne tačke prodora vode. Priključci poput USB porta, ležišta za SIM karticu i bočnih tastera dodatno se zaptivaju gumenim prstenovima, zaptivnim trakama ili specijalnim podloškama.
Kod komponenti koje moraju da propuštaju vazduh, poput zvučnika i konektora za slušalice, koriste se hidrofobne akustične membrane ili precizne metalne mrežice. One omogućavaju prolaz zvuka, ali sprečavaju ulazak tečnosti, čime se postiže balans između funkcionalnosti i zaštite.
Međutim, čak ni najpreciznija konstrukcija ne može garantovati da voda nikada neće dospeti u unutrašnjost. Zbog toga proizvođači primenjuju i drugu liniju odbrane, a to su unutrašnji hidrofobni premazi. U praksi se radi o nano-zaštitnim slojevima koji se nanose na matičnu ploču, konektore i fleksibilne kablove. Ovi slojevi sprečavaju zadržavanje vlage, smanjuju rizik od kratkog spoja i usporavaju koroziju kontakata.
Upravo kombinacija konstrukcijskog zaptivanja i unutrašnjih hidrofobnih premaza omogućava današnji nivo zaštite. Oslanjanje na samo jednu od ovih metoda ne bi bilo dovoljno da telefon ispuni zahteve IP sertifikata.
Na kraju, važno je naglasiti da vodootpornost ne znači potpunu bezbrižnost. Slana voda, voda iz bazena, sapunica i druge tečnosti sa hemijskim primesama mogu ubrzati starenje zaptivnih materijala i dugoročno umanjiti efekat zaštite. Vodootporan telefon pruža dodatnu sigurnost u slučaju nezgode, ali ne predstavlja poziv na namerno izlaganje vodi.
Benchmark.rs
