Ideja da ljudi mogu “osetiti” tuđi strah dugo je postojala na marginama nauke, ali je više pripadala mitu. Međutim, u laboratorijama širom sveta, neuronaučnici i psiholozi otkrivaju dokaze koji potvrđuju ovu mogućnost.
Naš strah zaista stvara hemijski signal koji drugi ljudi mogu da detektuju, čak i kada niko svesno ne primećuje miris, ukazuju istraživanja. Naime, mozak često određene mirise tretira kao značajne i zbog toga određeni mirisi mogu imati dubok psihološki efekat, na primer, miris sveže pečenog kolača iz detinjstva ili određenog parfema može vas trenutno vratiti nekoj osobi ili trenutku. Međutim, iza sećanja i emocija, sve više istraživanja pokazuje da telesni miris može funkcionalno prenositi i emocionalno stanje druge osobe.
To se naziva chemosignal – suptilan hemijski signal u znoju koji nosi informaciju o emocionalnom stanju pojedinca. Strah može zapravo promeniti hemijski sastav znoja, i to na merljiv način, prema temeljnoj studiji objavljenoj u časopisu Philosophical Transactions of the Royal Society.
Amigdala – podsvesni “nos” čovečanstva
Neuronauka kaže da je amigdala jedan od ključnih delova mozga zaduženih za obradu emocija kao što su anksioznost, agresija i, najvažnije, strah. Ona pomaže da procenimo pretnje i koordiniše autonomni odgovor koji zovemo “bori se ili beži”.
U jednoj studiji istraživači skenirali mozak učesnika dok su udisali znoj sakupljen od donatora koji su bili pod emocionalnim stresom. Obrasci aktiviranja amigdale pokazali su da mozak zaista reaguje drugačije na ove emocionalne čemosignale u odnosu na neutralne mirise. Zanimljivo je da je ovaj efekat bio prisutan čak i kada učesnici nisu svesno primećivali bilo kakav poseban miris.
Drugim rečima, naše amigdale mogu značajno registrovati strah drugih ljudi isključivo kroz miris, i to ispod nivoa naše svesne percepcije. To postavlja pitanje: ako mozak zaista može nesvesno detektovati signale straha, da li oni mogu uticati na naše ponašanje? Istraživanja pokazuju da mogu, i to na iznenađujuće specifičan način.
U još jednoj studiji učesnici izloženi znoju sakupljenom u uslovima straha pokazivali su drugačije rezultate u kognitivnim zadacima nego oni izloženi neutralnom znoju. Posebno su žene pokazale poboljšanu tačnost u zadacima sa značajnim rečima kada su udišale znoj straha, u odnosu na neutralne ili kontrolne mirise. To znači da je njihov mozak postao budniji i počeo da prioritet daje značajnim informacijama.
Jedna od najzanimljivijih stvari u ovom polju istraživanja je da ljudi često svesno ne “mirišu strah” na način kako bi mogli zamisliti; obično ne postoji specifičan miris koji bi mogli precizno identifikovati. U praksi, učesnici često opisuju znoj kao neutralan ili nesposoban da identifikuje emocionalnu komponentu.
Međutim, mozak i ponašanje obično govore drugačiju priču. Većina obrade zaobilazi deo nosa i direktno utiče na duboke emocionalne centre, uključujući amigdalu i limbički sistem. Rezultat je da mozak “oseća” ono što nos detektuje pre nego što to postane svesno, piše Forbs.
Šta ovo govori o ljudskoj evoluciji
Iako strah dobija najviše pažnje, ljudski telesni miris može prenositi i druge emocije, poput sreće i stresa.
Ideja da ljudi komuniciraju emocionalna stanja preko telesnog mirisa, posebno straha, postavlja fascinantna evoluciona pitanja.
Međutim, biolozi još nisu identifikovali specifične hemijske komponente koje čine “signal straha”; takozvani ljudski feromon još nije izolovan. Individualne razlike u osetljivosti na mirise i kontekst ipak oblikuju kako se ovi signali primaju i obrađuju. Jasno je da nos i mozak koji ga koristi predstavljaju bogat i suptilan sistem ljudske komunikacije koji je često potcenjen.
