Rimski vladari imali su neobične želje i navike: Od toga da su građane primoravali da ih satima slušaju na bini, do nesvakidašnjih završetka života – koji uključuju prejedanje sirom – i čudne opsesije, poput kontrolisanja tuđeg rukopisa. Izdvajamo nekoliko najzanimljivijih primera koji pokazuju zašto su pojedini carevi ostali upamćeni (i to ne zbog njihove politike i osvajanja).
Iako nas Rimsko carstvo asocira na vojnu moć, gladijatorske borbe i tehnološka dostignuća, oni koji su sedeli na prestolu često su živeli pod stalnim pritiskom. Mnogi su kratko vladali, drugi su postali žrtve svojih telohranitelja ili bliskih rođaka, a gotovo svi su vremenom razvili neke neobične navike. Neki od najpoznatijih istorijskih primera su:
Antonin Pije je umro od predoziranja sirom
Antonin Pije, jedan od vladara koji je zapamćen po razumnom i mirnom upravljanju, vodio je Rim kroz više od dve decenije stabilnosti. Sa umerenim navikama i blagim karakterom, svakako nije spadao među dramatične figure rimske istorije. Ipak, njegov kraj ostao je zabeležen kao jedan od najneobičnijih.
Prema zbirci biografija iz četvrtog veka, razvila mu se groznica nakon što je pojeo previše alpskog sira, koji mu je bio omiljeni. Trećeg dana bolesti se okupao, potom se povukao u spavaću sobu, okupio bliske saradnike i dao poslednje uputstvo u vezi sa izborom naslednika. Ubrzo zatim, mirno je preminuo. Iako taj izvor nije istorijski najpouzdaniji, priča je ostala popularna kao primer jednog od retko nenasilnih, skoro nežnih završetaka jedne carske vladavine.
Neron je terao ljude da ga slušaju kako nastupa
Dok su neki vladari bili opsednuti disciplinom i reformama, Neron je više voleo scenu. Iako rođen za politiku, bio je zaljubljenik u svoju umetničku stranu – pisao je poeziju, takmičio se u trkama kočija i iznad svega želeo da bude muzička zvezda.
Njegovi podanici su često bili primorani da prisustvuju dugim recitalima, bez prava da napuste pozorište. Antički pisci beleže da su neke žene čak rađale tokom predstave, a drugi očajnički pokušavali da pobegnu preko zidova kada bi se vrata zaključala.
Najveći primer njegove ljubavi prema nastupu bio je Veliki požar u Rimu 64. godine. Mnogi antički izvori optuživali su ga da je namerno zapalio grad kako bi napravio prostor za svoje monumentalne građevine, a jedna upečatljiva anegdota prikazuje ga na krovu palate, obučenog u kostim lirskog umetnika, kako peva dok grad gori. Ta scena je rodila čuveni mit da je “svirao dok je Rim goreo”.
Avgust je proterao svoju ćerku
Vladar Avgust je ustanovio opsežan paket moralnih propisa – poznat kao Julijanski zakoni. Cilj je bio da se obnove stare rimske vrednosti, podstaknu brak i stvaranje porodice, a kažnjavala se preljuba, koja je prvi put tretirana kao javni prestup. Kazne su uključivale progonstvo i oduzimanje imovine.
Ironija je u tome što je najpoznatija žrtva bila upravo Avgustova ćerka, čiji je raskošni i slobodni životni stil postao javna tema. Kada je proglašena krivom za neverstvo, poslata je na ostrvo Pandaterija, gde je provela pet godina. Kasnije joj je dozvoljen povratak na kopno, ali nikada nije potpuno pomilovana. Njen pad duboko je pogodio cara, koji je želeo potpunu kontrolu nad svojim prestolonaslednicima – do te mere da im je nametao čak i svoj prepoznatljiv stil rukopisa, ubeđen da će tako osigurati svoje nasleđe, što je zabeleženo kao jedna od velikih opsesija ovog vladara.
Klaudije je pokušao da promeni abecedu
Vladarska ambicija ponekad ume da skrene u neočekivanom pravcu. Za cara Klaudija, koji je vladao od 41. do 54. godine, to je značilo reformu latiničnog pisma. Uvođenje novih slova u jezik jednog carstva bio je smeli potez, ali on je to ipak pokušao: Jedan znak je predstavljao zvuk sličan kombinacijama “bs” ili “ps”, drugi kratak samoglasnik, a treći glas “w”.
Ideja nije nastala bez osnova – drevni pisci napominju da su se jezici oduvek menjali, pa je Klaudije želeo da nastavi tu tradiciju. Neka od tih novih slova zaista su otkrivena u arheološkim nalazima. Ipak, pokušaj je propao – čak ni carska moć nije mogla da natera Rimljane da usvoje novi način pisanja, pa su slova brzo nestala iz upotrebe, prenosi “Nešnal džiografik”.
