Teško je shvatiti kako obični Kubanci danas uopšte uspevaju da prežive. Najosnovnije životne potrepštine koštaju mnogo više od zvanične prosečne mesečne plate koja iznosi 6506 pesosa (što na paralelnom kursu, koji svi koriste, iznosi 14,46 dolara). Većina profesionalaca, poput lekara i učitelja, živi od tog bednog iznosa. Oni niže na lestvici, čistači i muzejski čuvari, dobijaju 2500 pesosa, što je jedva pet dolara. A kutija od 30 jaja košta 2800 pesosa, više od mesečne plate mnogih. Kilogram pirinča i kilogram pasulja, osnovna hrana Kubanaca, koštaju 650, odnosno 300 pesosa. Svetski program za hranu (WFP) Ujedinjenih nacija, koji se inače bori protiv gladi u Africi, sada pomaže da kubanska deca prežive.
Teret svakodnevnog života gotovo je nepodnošljivo težak. Po nesnosnoj vrućini, u većini mesta struja nestaje najmanje četiri sata dnevno. Ventilatori i klima-uređaji uglavnom se ne pale. U mnogim je krajevima i voda isključena, pa je kuvanje i pranje, a pogotovo tuširanje ili ispiranje toaleta, često nemoguće. Prema Social Rights Observatoryju, tink-tenku koji podržava Španija, 89% kubanskih porodica „živi u ekstremnom siromaštvu“; 70% preskače bar jedan obrok dnevno; 12% ljudi starijih od 70 godina nastavlja da radi i nakon penzionisanja kako bi preživeli, jer 58% njih prima manje od 4500 pesosa mesečno (oko 10 dolara); samo 3% Kubanaca može u apotekama nabaviti potrebne lekove.
Nema ni saobraćaja
Javni prevoz gotovo je nestao. Autobusi retko dolaze, pa grupe ljudi pokušavaju da zaustave prevoz autostopiranjem. Međutim, vlasnici automobila često ne mogu da pronađu ili da priušte gorivo. Benzinske stanice često su zatvorene, pa vozači mogu čekati više od nedelju dana na racionalizovanu dodelu od 40 litara, po ceni od 46 dolara (državne benzinske stanice često insistiraju na plaćanju isključivo u dolarima). Ako se odvezete 150 kilometara zapadno od Havane glavnim autoputem prema Pinar del Riju, pokrajinskom glavnom gradu, sablasno je malo saobraćaja.
Milioni Kubanaca zavise od doznaka rodbine iz inostranstva. Kubanci zato sve češće prelaze u privatni sektor, nekada prezren od Komunističke partije, gde su plate navodno bar osam puta veće od onih koje daje država. Velik deo ljudi jednostavno emigrira. Prema nekim procenama, oko četvrtine od 11,2 miliona stanovnika Kube, brojke sa poslednjeg popisa koje vlasti i dalje navode, napustilo je zemlju u poslednjih pet godina. Prema istom španskom istraživanju, 78% Kubanaca i dalje želi da ode ili poznaje nekoga ko to želi. Istaknuti kubanski demograf, Huan Karlos Albisu-Kampos, procenjuje da je od 2020. zemlju napustilo 2,75 miliona ljudi, uključujući oko 788.000 prošle godine. (Ove se godine priliv u Sjedinjene Države možda usporio, otkako je Donald Tramp preokrenuo dugogodišnju politiku širom otvorenih vrata za Kubance; počeo je da zadržava i deportuje neke od ilegalnih migranata.) Stopa fertiliteta pala je na 1,29 deteta po ženi.
Velik deo stručne radne snage već je otišao. Prošle se godine broj porodičnih lekara prepolovio. Čak se prepolovila i postava cenjenog nacionalnog baleta, gde je standardna mesečna plata iznosila oko 5000 pesosa. Kako kaže jedan zapadni diplomata: „Većina Kubanaca koji imaju ambicije otišla je iz države.“ Zbog toga je u samom središtu kubanske ekonomije nastala ogromna praznina u radnoj snazi. Nedavno istraživanje ECLAC-a, istraživačkog tela UN-a, o produktivnosti rada u Latinskoj Americi i na Karibima, smestilo je Kubu na samo dno od 28 zemalja, čak ispod haotičnog Haitija.
Kolaps ekonomije
Privreda je praktično u kolapsu. Gotovo ništa ne funkcioniše. Kuba je nekada bila među vodećim svetskim izvoznicima šećera; najnoviji podaci pokazuju da je proizvodnja sada najniža u više od jednog veka, pa zemlja šećer mora da uvozi. Fidel Kastro, koji je vodio zemlju od revolucije 1959. do 2008. (umro je 2016.), nekada je naložio proizvođačima šećera da dosegnu godišnji cilj od 10 miliona tona; 1989. postigli su osam miliona. U berbi 2024–2025. ostvariće se porazan rezultat od jedva 150.000 tona.
Turizam, nekada jedan od stubova privrede, potpuno je propao. Nakon posete predsednika Baraka Obame Kubi 2016., turisti su nahrupili u zemlju. Međutim, nakon pandemije kovida-19 sektor se nikada nije oporavio. Veliki hoteli uglavnom zvrje prazni.
U Havani se beda i propadanje osećaju na svakom koraku. Državne prodavnice imaju veoma malo robe. Usred dana ljudi svih dobi malaksalo sede po vežama i pragovima. Osim raskošno obnovljenog dela oko najlepših starih trgova, ulice su pune rupa i slomljenih pločnika, a gomile smeća još su upečatljivije jer su u kontrastu s nekada bogato ukrašenim građevinama iz 19. veka koje su 2025. prljave i oronule.
Inflacija, koja je prošle godine zvanično iznosila 27%, od jula se kreće oko 15%. Peso se na otvorenom tržištu strmoglavio sa oko 20 za jedan američki dolar 2019. na oko 450, prema podacima El Toquea, platforme koju vode kubanski novinari i blogeri u egzilu. Ministar privrede priznao je u julu da se ekonomija od 2019. smanjila za 11%.
Usred opšte tame, jedini tračak svetla jeste uspon privatnog preduzetništva. Promena zakona iz 2021, kojom je dozvoljeno osnivanje 11.000 malih i srednjih preduzeća, bila je prekretnica, kaže Rik Erero, Kubanac-Amerikanac koji vodi Cuba Study Group, istraživačku i zagovaračku organizaciju sa sedištem u Vašingtonu koja promoviše ekonomsku i političku saradnju s ostrvom. Najnoviji podaci pokazuju da privatne firme, koje smeju imati maksimalno 100 zaposlenih, ostvaruju 55% maloprodaje i zapošljavaju trećinu radne snage.
Čini se da vlada ne može da odluči želi li privatni sektor samo tolerisati ili ga podsticati. Braća Kastro (Raul je vladao još jedno desetleće nakon što se Fidel 2008. povukao) prezirala su ga. Međutim, danas je privatni sektor ključan za održavanje stanovništva na životu. „Komunistička partija nema izbora nego dopustiti privatnom sektoru da se razvija, jer on hrani zemlju i zapošljava ljude“, kaže Rikardo Zunjiga, Amerikanac koji je savetovao predsednika Obamu tokom „razdoblja nade“ nakon 2015, kada je došlo do skromnog približavanja i omekšavanja odnosa dve zemlje. U to vreme kubanski režim nagovoren je da oprezno otvori vrata privatnom preduzetništvu.
Zgrabi taj dolar
Gorka ironija za malobrojne Kubance koji još uvek veruju u revoluciju jeste da je američki dolar danas neprikosnoveni kralj: Kubanci koji rade u privatnom sektoru, gde se gotovo sve plaća u dolarima, sada žive neuporedivo bolje od onih koji tavorе u državnom sistemu i primaju bedne peso-plate. Malo Kubanaca, čini se, za svoje teškoće krivi američki embargo (ili „blokadu“, kako ga nazivaju zvaničnici), iako on očigledno doprinosi problemima.
Međutim, privatni preduzetnici stalno su frustrirani nejasnoćama u primeni zakona i trajnom sumnjičavošću vlasti prema slobodnom tržištu. „Sve se mora raditi zaobilazno“, kaže Marta Deus, istaknuta preduzetnica koja vodi servis za poresko i pravno savetovanje i osnovala je dostavnu firmu Mandao, čija aplikacija ima 200.000 korisnika. „Sve je nejasno. Niko ne zna pravila. Čekamo promene. Ali vlada kao da živi u nekom drugom svetu.“
Iznad svega, vlada se boji da bi se, ako se privatni sektor proširi i dopusti ulazak stranog kapitala, ceo sistem mogao urušiti; najpre ekonomski, a zatim i politički. „Kad vidite prvi Mekdonalds na Plaza Vijehа (čuvenom starom trgu u Havani), znaćete da je revolucija završena“, kaže jedan iskusni brazilski posmatrač. „Još su uvek previše paranoični da bi se otvorili“, kaže Erero. „Privatno preduzetništvo doživljavaju kao leglo crva koje će se uvući u zemlju, destabilizovati je i na kraju oterati (Komunističku) partiju s vlasti.“
Ko je kubanski Gorbačov?
Za sada se nije pojavio nikakav kubanski Mihail Gorbačov, koji bi pokušao reformisati sistem kao u Sovjetskom Savezu. Povremeno bi se poslednjih godina pojavio poneki potencijalni reformator, ali bi ubrzo bio uklonjen i gurnut u političku zapećak (ili poslat na „plan pidžama“, kako Kubanci duhovito kažu). Raul Kastro, danas 94-godišnjak, i dalje ima velik uticaj iza kulisa i protivi se razvodnjavanju marksizma-lenjinizma zapisanog u ustavu. Migel Dijaz-Kanel, koji je Raula nasledio 2018., smatra se tek bledom, simboličnom figurom.
Opozicija je slaba i rascjepkana. Dozvoljeni štampa i televizija potpuno su podređeni vlasti. Društvene mreže teže je kontrolisati, ali blogeri i internet aktivisti pomno se nadziru, a ako postanu previše popularni ili preglasni, završavaju u zatvoru. Ne postoji nikakav koherentan ili verodostojan alternativni pokret ni u zemlji ni u Majamiju, nema „kubanskog Mandele“ koji čeka svoj trenutak ili sedi u zatvoru. Poslednji veliki talas protesta širom zemlje, 2021. godine, brzo je ugušen, a stotine ljudi poslate su u zatvor. Organizacija za ljudska prava sa sedištem u Majamiju navodi da se 1196 aktivista trenutno nalazi iza rešetaka.
Neki Kubanci spas traže u Sjedinjenim Državama. Međutim, stav Donalda Trampa teško je protumačiti. Kada gleda prema jugu, Venecuela mu je primamljivija meta.
U međuvremenu, zemlja propada: vlada je paralizovana sopstvenim protivrečnostima, a narod izgleda previše iscrpljen da bi ustao i srušio je. „Ovaj sistem je toliko sjeban da ga se ne može popraviti“, kaže 52-godišnji taksista, koji bi i sam otišao da se ne oseća dužnim brinuti o svojoj bolesnoj majci. „Jedino što možeš da uradiš jeste da ga srušiš i počneš iznova.“
Piše: The Economist
