Pred Evropljane su postavljene dve opcije – mogu se ili trgnuti ili pomiriti s tim da njihov kontinent postane kontinent spomenika i odjeka uspomena iz nekih davnih, prošlih vremena. Jer Evropa danas, kako stoji u naslovu teksta Andree Duga iz Evropskog centra za međunarodnu političku ekonomiju, a prenosi Politico, izgleda kao renesansna Italija – što je, kako se upozorava, veliki problem.
Krajem 15. veka, kako navodi Andrea Dugo u svojoj analizi, Italija je bila dragulj Evrope – Venecija je vladala morima, Firenca je dominirala umetnošću i finansijama, a Milano je predvodio u trgovini i tehnologiji. Nijedan deo zapadnog sveta nije bio napredniji. Ipak, u roku od nekoliko decenija, i italijanska politička nezavisnost i ekonomska nadmoć su nestale.
Evropa, upozorava autor, danas rizikuje sličnu sudbinu. Dok je nekada izazivala zavist širom sveta, vođstvo evropskog bloka je oslabljeno i erodiralo. Evropska unija nije samo politički podeljena, već zaostaje i u industrijama koje će definisati ostatak ovog veka. Mladi talenti beže u SAD i Aziju, a njena privreda sve više počinje da liči na muzej nekadašnjih dostignuća na otvorenom.
Bilo da je reč o rastu, tehnologiji, industriji ili životnom standardu, Evropa je u opasnosti da postane provincija u svetu koji definišu drugi i preti joj da će morati da uči iz propasti renesansne Italije. Znakovi upozorenja su jasni i neosporni – od 2008. godine BDP EU porastao je za svega 18 odsto, dok su SAD u istom periodu rasle dvostruko brže, a Kina skoro tri puta više.
Turizam širom kontinenta i dalje cveta, ali milioni ljudi koji jure sadržaj za objave na Instagramu nisu dovoljni da zaustave stagnaciju – naprotiv, donose i dodatne troškove. Pad životnog standarda u evropskom bloku odražava situaciju u kojoj se našla i renesansna Italija – oko 1450. godine, prihod po stanovniku Italije bio je 50 odsto veći od holandskog. Sto godina kasnije, Holanđani su bili 15 odsto bogatiji, a do 1650. gotovo dvostruko imućniji.
„Evropa rađa ideje, a drugi se bogate“
Moderna Evropa, pak, propada još brže. Godine 1995. nemački BDP po glavi stanovnika bio je 10 odsto veći od američkog, dok je danas onaj u SAD-u 60 odsto veći. Ovim tempom, nivo prosperiteta Nemačke mogao bi da padne na trećinu svog transatlantskog partnera u roku od samo jedne generacije.
Slično kao u renesansnoj Italiji, ova ekonomska slabost, ističe Dugo, odražava dubok tehnološki jaz. Nekadašnja vladarka mora, Venecija, držala se zastarele tehnologije i platila visoku cenu toga. Njene galije, iako odličnih performansi u mirnim sredozemnim vodama, nisu mogle da se nose sa prekooceanskim karavelama kojima su Španci i Portugalci plovili svetom.
Moderna Evropa sada pravi istu grešku – u veštačku inteligenciju EU ulaže jedva 4 odsto onoga što ulažu SAD. Danas se kompanija OpenAI procenjuje na 500 milijardi dolara, dok najveći evropski startup za veštačku inteligenciju, Mistral, vredi svega 15 milijardi. Iako je bila pionir u kvantnoj nauci, Evropa zaostaje u komercijalizaciji – jedan američki startup, IonQ, prikupio je više kapitala nego sve kvantne firme u EU zajedno. Čak i kada su u pitanju baterije, švedski hvaljeni Northvolt propao je u martu, da bi ga potom preuzeo startup iz Silicijumske doline.
Tradicionalne industrije takođe posrću. Tri najveća nemačka proizvođača automobila zajedno vrede samo osminu Tesle. Ericsson i Nokia, nekada svetski lideri u mobilnim mrežama, zaostaju za azijskim konkurentima u razvoju 5G tehnologije, dok se francuski Arianespace, nekada dominantan u lansiranju satelita, sada oslanja na rakete milijardera Elona Maska.
No, problem, upozorava autor, nije u inovativnosti i izumima, već u drugim faktorima. Uprkos vrhunskim inženjerima i univerzitetima, gotovo 30 odsto vodećih firmi bloka preselilo se od 2008. u SAD, odnoseći sa sobom i najpreduzetnije umove. Izgleda da Evropa stvara ideje, a Amerika ih razvija i zarađuje na njima – obrazac koji podseća na nekadašnju Italiju, koja je rađala talente, dok su drugi gradili carstva. Njeni najveći istraživači poput Kolumba, Kabota, Vespučija i Veracana školovali su se kod kuće, a onda plovili pod tuđim zastavama.
Temeljno pitanje u oba slučaja je političko. Poput italijanskih gradova-država 16. veka, stalno sukobljenih i zavađenih, današnja Evropa je podeljena i slaba. Evropske zemlje spore se oko energije, duga, migracija i industrijske politike; zajednička odbrambena strategija i dalje je samo ideja, a planovi za zajedničku tehnološku potrošnju, ulaganja i dublja tržišta kapitala guše se u raspravama.
Takva razjedinjenost je i osudila Italiju na propast kada je pala pod strane sile koje su na kraju podelile Apeninsko poluostrvo. Današnje podele među članicama EU čine blok slično ranjivim pred globalnim konkurentima – dok Vašington diktira odbranu, Rusija preti istoku kontinenta, Kina dominira lancima snabdevanja, a Silicijumska dolina upravlja digitalnom ekonomijom.
„Recepti su poznati“
Na pitanje da li je sve to sudbinski određeno, Dugo ističe da nije. EU je izgradila institucije o kojima renesansna Italija nije mogla ni da sanja – jedinstveno tržište, valutu i parlament. I dalje je sedište svetski poznatih istraživačkih institucija i prednjači u naprednoj proizvodnji, farmaciji, avioindustriji, zelenoj energiji i dizajnu. Evropa još uvek može da predvodi – ali samo ako deluje odlučno.
Italija 16. veka nije imala takvu šansu – geografski je bila zarobljena na Mediteranu dok su se trgovački putevi pomerali ka Atlantiku, a njena trgovina stagnirala. Nove pomorske tehnologije nadmašile su njene flote, a najpametniji umovi potražili su sreću u inostranstvu.
Evropa danas nema takva ograničenja – ništa je, kako se navodi, ne sprečava osim sopstvene političke plašljivosti i rastrzanosti. Evropski blok mora da prihvati troškove sada, kako bi izbegao mnogo veći trošak kasnije – svoju sopstvenu nevažnost. Potrebno je ulagati u perspektivne tehnologije poput veštačke inteligencije, kvantne tehnologije, svemirske i biotehnologije, a istovremeno graditi snažnu odbranu i razvijati duboka tržišta kapitala kako bi startupi mogli da rastu kod kuće.
Recepti su već poznati – bivši italijanski premijer Mario Dragi detaljno ih je opisao u svom izveštaju o budućnosti EU. Ono što nedostaje jeste politička volja. Nekada srce Evrope, Italija je na kraju postala zemlja posetilaca i turista, a ne inovatora. Lekcija istorije je jasna – njena kultura je opstala, ali je njena moć nestala. Evropska unija, međutim, još uvek ima vremena da izbegne takvu sudbinu. „Evropljani se mogu ili trgnuti ili pomiriti s tim da im kontinent postane mesto spomenika i odjeka sećanja“, zaključio je Andrea Dugo u analizi za Politico.
